Zora

Стр. 258

3 0 Р А

Бр. VII.

игуман Стефан преставља стварну фигуру из црногорског живота. То је прост, здрав калуђер црногорски. Мудар је јер је стар и много је кидео, али је природа црногорска ту, ухваћена, насликана, јасна. Сетите се његових разговара с владиком, његова понашања о победи, и нарочито онога разговора с ђачетом, па ћете видети колико природнога и локалнога има његова фигура. Свуда је жив, природан, истинит; свуда представља примитивну и сирову нарав правога Црногорца; у свему је тип стваран, позитиван, снимљен с природе. Па поп Мићо! Одмах се види да је то слика реална, из живота. Таквих попова данас ваљда већ нема у Црној Гори; •гип је старински, старовремски. У Његошево време још, тај је тип, држим, био на измаку. Његош је могао познавати два три таква попа, не впше; а свет их је још онда морао сматрати као несавремене, преживеле створове. Шегош сам, као што се зна из његове биографије, подизао је писменост и просвету у својој земљп: сам нарочито гледао да поповима створи прилике за веће и достојније изображење; сам, дакле, радио на томе да несавремени типови њихови нестану и замене се новим, ученијим појасом: и то баш и јесте лепо што је баш он, и баш тада, оцртао једну такву силуету, очувао њихову слику у књижевности, спасао тиме од заборава један крајичак давнашње, незанамћене Црне Горе. Његош је попа Мића унео у Вијенац не што му је то требало него што му се допало: видео такве попове лично, па хтео да им узгред обележи портрет. Слика је, дакле, ван сваке сумње, снимљена из стварности, фотографисана. Тако је и с Драшком. Драшкова фигура такође је жива, пстинита, позитивна; она је такође копија, фотографија; у њој је тачно погођен тип Црногорца путника у туђини. Под именом оног гласовитог јунака какав је био Драшко Поповић, оцртан је један безазлени Црногорац у Млецима, један тип стваран. Како је то цртање захватило доста простора,

развило се на штету економије спева, то изгледа да је Његош тај тип нарочито волео да оцрта. Видео га у ствари, или га живо замислио, па отуд. А можда га је радио баш кад је био у Млецима, јер он је, у то доба некако, тамо одиста био. Он се, дакле, шетао по Млецима, разгледао знаменитости, био чак у позоришту једанпут, гледао тамо неку оперу (то се све зна, и ван сумње је), видео ваљда и циркусе некакве, па му можда пало на памет како би ту изгледао неки његов Црногорац и то онај из Данилова доба, и насликао то у Драшковој личности. Тако је, можда, оцртао Драшка. А можда га је цртао и пре но што је био у Млецима, мислећи на тај пут ипак. Како било, тек је Драшкова слика очигледна копија с природе. Најпосле, и слике Јанка и Рогана, такође су такве копије. Можда читаоцу ове две личности, према оном како смо их ми представили, не изгледају довољно црногорске; можда смо их ми, хотећи да истакнемо разлику њихову од осталих личности, сувише обележили као лакрдијаше и комичне особе, и удаљили их тиме од типа црногорског. Не треба, међутим, њих тако сматрати. Јанко и Роган у свему су прави Црногорци: они мрзе Турке као и сви остали. имају патриотизма као и други, мисле о Млечанима подједнако са својима, сујеверни су као цео народ; речју, ничим се не уцаљују од средине у којој су. Само имају неке своје личне особине, и нарочити темпераменат: обешењаци су, врагови, исмевачи, шаљивци, а смешни су и сами са својом јачом наивношћу. У њима је Његош, впше него игде можда, оцртао старе црногорске тппове, сгаринске, примитивне, патриархалне, локалне, оригиналне. Јанко и Роган дакле, као и Драшко, поп Мићо и игуман Стефан,јесу стварне, позитивне слпке црногорскога живља, копиране из природе, из стварности, из живота; типови верно ухваћени и снимљени међу локалним и карактеристичним типовима из Црне Горе. Његош „ је те типове студовао на извору; хватао