Zora

Стр. 298

3 О Р А

Бр. VIII. и IX.

Тијело јој је било витко и гипко, кретања С У ј°ј била мека као таласи, као што их имају обично само удате жене. Пут њенога лица била је чудновато фина, прозирна и бијела, надахнута румени тако лако, као да на образима одсијева ружичаста боја тапета или црвених ружа у врту или дрхтава самртна свјетлост зашлога сунца. Очи су гледале јасно, некако зачуђено, као што гледају очи двогодишње дјеце. Никола је говорио с њим тек неколико ријечи, неколико уљудних фраза. Идући дан се опростио и кад се враћао путем према жељезничкој станици, видио је, да се измијенило све у њему и око њега. Видио је сву чудновату љепоту овог усамљеног краја, јер се и сам осјећао усамљен и тужан. Сретао се доцније с Ратејем често у вароши, и у јесен, у октобру, отпутовао је по други пут у ореовски замак. Путовао је послом, који никако није био потребан а дао би се обавити писмено. Али -Ратеј га је звао, и Никола се на пошљетку одлучио, и ако је био незадовољан сам са собом. Кад је купио карту, стајао је још неко вријеме на перону и било му је да се врати. Али ипакјеушао механично у купе, као да га је водила невидљива рука. Било га срам, а срце му је било весело и узнемирено. Ти октобарски дани били су необично лијепи. Ваздух је био чист и свјеж, сунце је сијало још увијек прољетним жаром и само се на пољу и по дрвећу познавала касна јесен. Пут што је водио међу кестеновима уз бријег, био је сав покривен широким, златножутим лишћем; падало је на земљу споро, вјешало се о доње грање, трептало је и лепршало по ваздуху, као да се брани од своје судбине задњом несвјесном снагом. Никола је остао у граду три дана и кад се враћао у град, добиле су му очи таман и мутан израз, показале су се боре на његовим уснама. У то доба био је у замку свагдашњи

гост Албин Рекар. Никола гаје познавао још од прије и није му био симпатичан. Рекар је био млад човјек, имао јеједва тридесет година, јако елегантно обучен, и врло образован. Лице му није било особито лијепо; очи дубоке, а поглед блазиран, поред усана двије оштре, дуге боре, које су показивале само поуздање и презир. Али кад се смијао, засијала би му у очима и на лицу весела, сигурна разузданост, и у таким тренутцима чинило се Николи, да га моли за опроштење, да се понижава на неки начин пред њим. Рекар је био сликар; радио је мало, а путовао је много. Бавио се у Орешнику, свом родном селу, само случајно и за неколико недјеља. Стари Ратеј бринуо се само за своје огромно имање; ријетко кад да дође у друштво па и ручавао је најрађе сам; кадкад га до у вече није било код куће, а кад се вратио, био је уморан и легао је одмах да спава. Био је ћутљив, осоран човјек. Густе обрве падале су му скоро до очију, стаса је био широка и плећата; ишао је, као да носи на раменима тешко бреме. Жена му је била припроста и имала је највише посла са слугама и слушкињама. Рекар се у замку сасвим одомаћио. Подигао је на дворишту једноставан атеље и кад би изишао из њега и стао на праг имао је најљепши изглед у долину. Тврдио је, да тамо доље не може да ради, јер се осјећа тијесно и понижен, ако му атеље не стоји бар тако високо, као средње велик торањ. Обично је сједио на клупи, пушио цигарете и гледао у долину полузатвореним очима. Затварао се у атеље само онда кад је био рђаве воље. Тога дана, кад је дошао Никола у посјету, било је у замку повеће друштво: учитељ из Орешника, неколико чиновника и једна млада госпођица, кћи неког посједника из околице. Вратила се прије кратког времена из вароши и на радозналом скоро лукавом јој лицу познвале су јој се још пошљедице инштитутског живота .