Zora

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 307 1

животу, који је лежао тада пред њим у свој својој бескрајној љепоти. Притиснуо је себи као дијете, —- Као мали алем на богатом своје славе. Објесила му се око врата и осјећала је, како се богатила у његовом богатству, како је уздигао високо на својим снажним рукама. Тадајезадрхтао случајно свијетао зрачак кроз жуто лишће и заиграо на њеним образима и баш на њеним очима, тако да је стресла трепавицама; она се засмијала и он се засмијао и пригнуо се и пољубио је баш на то мјесто, гдје је заиграо весели сунчани зрачак... Ишли су даље. Јелена је ћутала, а Николи је то било пријатно, јер је осјећао толико, да није знао о чему би говорио. Дошли су до групе кестенова, што су стајали у кругу до пута. До кестенова биле су у полукругу клупе, а глатко осјечено стабло на сриједи било је у мјесто стола. Јелена се осврнула и макнула је лако обрвама. — Овдје је сједио Рекар најрађе... јер се кроз гране види по долини... Глас јој је био тих и промукао. Ту је можда сједио с њом у касно доба кад је дрвеће већ било голо и мокро, јер кроз лишће се отуда не види у долину... Сједили су ту и његово је лице било мрачно и упало као у најтамнијим часовима. Осјећао је, како дршће поред н.ега у страху њена душа, како гледају њене очи плашљиво и молећиво на њега. Али тада је било његово срце тврдо и нразно. Обухватио ју је лијевом руком, али рука му је била тако хладна, да јој се тијело тресло од зиме и страха. Говорио је о дивљем, красном животу тамо напољу, и она је видила у његовим очима, како воли тај дивљи- красни живот, како тежи за њим цијела његова немирна душа. Осјећала је уједно, да је њена љубав преозбиљна, нредјетињаста и преслаба, а да би га могла привезати за себе снажним везама; осјећала је, како се извија полако из руку јој и иде у блато... и не обзирући се на њу, јер у срцу му је толико

одвратности, туге и кајања, да неће да ублажи њену невиност погледом својих полудјелих очију... Ишли су шумом скоро до у вече, а говорили су мало. Јелена се осјећала мирна и задовољна; поред Николе било јој је лако око срца, као да он познаје све њене тајне и цијелу њену тугу. Страх ју је било, да се не опрости пребрзо и да је не остави саму у тим великим празним собама поред туђих лица. Знала је, даје љуби, али то је није узнемиривало; само је облила нека туга и срце јој се стиснуло, кад је осјетила на својем лицу његов топли поглед. Враћали су се у замак. Ишли су узбрдице великим путем. Са стране стајао је висок, стари кестен с дугачким, осушеним грањем; само неколико пупака расло је на крају доњих грана, а на врху је било све посушено. Јелена се осмјехнула и ухватила је Николу за руку. — Тај кестен је лани још родио ... Ту се опраштао Рекар . .. Погледала га је великим, сувим очима; уснице су јој остале полуотворене, као у дјетета, кад плачући заспи. Николу је обузела зима до ногу. Ту се опраштао Рекар ... Можда јој није ни погледао право у очи. Дао јој је руку само мимогред, осрамоћен и осуђен, а ипак преслаб да се обрани од гријеха. Она се обзирала около тражећи помоћи; јер је видила како се опрашта живот из њена срца. Чекао је, да му испусти руку, али она је стајала и дрхтала; надала се, да ће се окренути у посљедњем часу, да ће се сићи с кола и узеће је у наручје и вратиће се с њим у замак. Али он се попео на кола, закопчао је капут, намакао шешир на чело... и кочијаш је махнуо бичем. Кола се кренула, точкови су запиштали по пијеску ... Збогом! Стајала те и њено је срце викало за њим, као што виче болесно дијете за матером... Јер то је само шала, он се хтио само да поигра с њеним срцем. Сад ће сићи с кола и дојуриће горе и загрлиће је... Кола су