Zora

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 347

кад је пјесник иначе истакнута личност у друштву и у свом народу, а по готову кад је вођа и господар народни, као што је био Владика Раде. Да је његов живот и владалачки му рад у противурјечју са његовом поезијом; да је једно радио а друго пјевао, би ли његова поезија тако силно на нас дјеловала? би ли данас из тако интенсивне милоште наше мисли и наши осјећаји лећели на врх Ловћена и ту се око његова гроба савијали? и били нас тај његов гроб овако напајао утјехом, надом, вјером?! Када пјесник излијева своју душу у стихове; када су му стихови удари срца, притиснута и рањена стварнијем јадом, или раширена и раздрагана стварном срећом —■ управо кад су „1аегипае гегиш"; једном ријечи, кад је пјесник истинит онда је прави пјесник. Још када пјесник даје одушке својијем неодољивијемтежњама и поривима у љутој борби, која испуња његов живот — када је поезија наставак и допуна пјесникова живота, и средство да своје тежње и пориве, које му зле прилике не даду остварити, разбуђује у ближњима, и уобличене пресађује у душу читавог народа, повјерава их и завјештава потоњијем нараштајима, као што чини Владика Раде, у чему се и састоји његова поезија, — онда је пјесник прави народни Геније. А узмите сав двадесетогодишњи владалачки рад ГТетра Н-ог, од како је Хусејинкапетану Градачевићу писао: особито што си зборио на ријечи с игумном Мојсијем, ми све то кабулимо и тврду Божју вјеру дајемо, да ћемо од сада у напредак бити уједно и крв своју пролијевати за вјеру и слободу нашу" — док је пошљедње дане његове загорчила а можда и скратила трагична смрт његовог побратима Али-паше Ризванбеговића; па ваља да признате, да његова поезија није ништа друго него одисај и мелем душе његове, мучене и оковане злијем приликама, које су га окружавале. *

Ваља се умом пренијети у оно доба, кад је Владика на владу дошао, и погледати по Српству и по Словенству, да се уочи одма тешки положај младог црногорског господара. У Србији ће тек шесдесетијех година Књаз Михајил прихватити велику народну мисао. У Русији Цар Никола I улаже сву своју пажњу, да у Цариграду његов уплив завлада, а Бечу да угоди У то Мехмед-Али-паша мисирски у савезу с Мустаф-пашом, везиром скадарскијем, устају против Султана, а трибун босански, Хусејин-капетан Градачевић, подиже Босанце и разви заставу независности, прогнавши из Травника царског везира, туђинца. У кући Бушатлија везирство над свом Арбанијом било је нашљедно од половине XVII вијека, а Арбанија је била вазда, као што је и данас, полунезависна од Цариграда. Из Мисира је долазила у Скадар новчана помоћ, којом је Мустафа паша издржавао до 45,000 војника. Између Скадра и Цетиња био је углављен пријатељскиуговор,којијемје било обезбијеђено Мустаф-паши, у случају ратног неуспјеха, прибјежиште у Црној Гори. Али између арбанашког и босанског великог бунтовника није било договора. Скадарски династа није сматрао себи равна боеанског вођу из народа, и мјесто да један код другога траже ослонца, као да су један од другога зазирали. Млади господар црногорски, уговоривши са Мустаф-пашом пријатељско сусједство, и обезбиједивши му у нужди прибјежиште, и више ништа, с Хусејин-капетаном ступа у чисто савезничке везе, као што смо већ видјели, и спрема се на судјеловање. Одмах из почетка подузеће Бушатлино пропада. Велики везир Решид-паша главом предводи против њега велику војску, а што је још опасније, златом поткупљује неке прваке арбанашке. Војска Бушатлијина била је до ноге разбијена, а сам бјежи из Прилипа и затвара се у скадарскоме граду. То је било љети г. 1831., кад је Градачевић са својом војском одабраном