Zora

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 385

Боже мој, та код њега у тој великој лимењачи, зацијело, има воде! Но треба доћи до њега. Шта ће то стати! Све једно, одвућићу се. Пузим. Ноге се вуку, ослабиле руке једва покрећу непомично тијело. До трупа су два хвата, но за мене је то више — не више, него горе — од десет врста. Па ипак ваља пузити. Грло гори, жеже као ватра. Оно, умријећеш без воде брже. Па ипак, може бити... И ја пузим. Ноге ми запињу за земљу, а сваки покрет изазива неиздржљив бол. Јаучем, јаучем, али ипак пузим. Напошљетку, ево и њега. Ево лимењаче... у њој је вода, и колико много. Више од по лимењаче. О! биће ми воде за дуго, до смрти! Т и ме спасаваш, жртво моја. Почео сам да одрешујем лимењачу, одупријевши се на један лакат, и наједаред, изгубивши равнотежу, падох лицем на груди свога спасиоца. Од њега се већ осјећао јак задах мртвачки. Напио сам се. Вода је била топла, но неукварена, а, при том, било је много. Преживићу још неколико дана. Сјећам се, у „ физиологији свакидањег живота" речено је, да човјек може без хране проживити више од недјеље дана, само ако има воде. Да, још је тамо испричана историја самоубице, који се уморио глађу. Живио је врло дуго, јер је пио. Но, па шта? Ако и ја узживим још пет-шест дана, па шта је од тога? Наши отишли, Бугари се разбјегли. Пута у близини нема. Све једно — умријети. Само, мјесто тридневне агоније, начинио сам себи недјељну. Зар није боље свршити? Крај мог сусједа лежи пушка му, одличан енглески Фабрикат. — Ваља само пружити руку, за тим — један миг и крај. Патрона је ту пуно. Није доспио да све избаци. Дакле свршити или — чекати? Шта? Избављење? Смрт? Чекати, док не дођу Турци и не стану дерати кожу са мојих рањених ногу? Боље онда сам....

Не, не треба клонути духом; борићу се до краја, до пошљедњих сила. Па ако ме нађу, ја сам спасен. Може бити, да кости нијесу повријеђене; излијечиће ме. И ја ћу још угледати родни крај, мајку, Машу... Господе, не дај им, да дознају сву истину! Нека мисле да сам убијен на мјесту. Шта ће бити с њима, кад дознају да сам се мучио два, три, четир дана. У глави ми се врти; пут до сусједа ме је сасвим измучио. А уз то још и тај страшни смрад! Како је поцрнио... шта ће бити с њим сјутра, или прекосјутра? И сад ја -лежим овдје само за то, што немам снаге да се одвучем. Одморићу се, па ћу отпузити на старо мјесто; баш згодно и вјетар дува отуда, па ће односити од мене смрад. Лежим сасвим изнемогао. Сунце ми пече лице и руке. Ваљало би се покрити нечим. Само, да дође што скорије ноћ: а то ће, како изгледа, бити друга. Мисли се замршују, и ја се онесвјешћујем. Дуго сам спавао, јер кад сам се пробудио, била је већ ноћ. Све као и прије: ране тиште, сусјед лежи, онако громоран и непомичан. Не могу, а да не мислим о њему. Зар нисам ја напустио све мило и драго, дошао овамо након марша од хиљаду и више врста, гладовао, зебао, знојио се; зар, напошљетку, не лежим овдје у мукама само тога ради, да овај несрећник престане живити? А ето, зар сам ја учинио што му драго корисно по војне цијељи, осим убијства? Убијство, убица... И ко? Ја! Кад сам наумио да пођем у бој, мати и Маша ме нису одговарале, и ако су много за мном плакале. Но ја заслијепљен идејом нисам видио тијех суза. Ја нијесам схватао (сада сам схватио) шта сам учинио са бићима мени блискима.