Zora

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 387

мјесту, као оканце међу гранама, открива ми се изглед у даљину, у долину. Тамо је, чини ми се, поточић, из којега смо пили прије битке. Да ено и оне пјешчане каменице, положене у поток. Они ће зацијело преко њега. Говор умукну. Не могу да разаберем језик на коме говоре: и слух ми је ослабио. Господе! ако су то наши... Викнућу им; чуће ме и са потока. Боље то, него можда пасти у руке Башибозуцима. Што тако за дуго не долазе? Нестрпљење ме мори; ја чак не осјећам ни смрада од лешине, ма да ни у колико није ослабио. И, наједанпут се на пријелазу преко потока указују Козаци ! Плави мундури, црвени гајтани, копља. Цијела их полусатнија. Напријед, на дивном коњу, неки црнобради официр. Само што је полусатнија прелазила поток, а он се окрену на седлу цијелим тијелом назад и викну: „К-а-а-сом, марш!" — Стојте, стојте, Богаради! Помагајте, помагајте, браћо! — вичем; но топот добрих коња, звекет сабаља и шуман козачки разговор гласнији су од мог промуклог запомагања — и мене не чују! О, проклети ! Сав изнемогао падам лицем на земљу и почињем ридати. Из преврнуте лимењаче тече вода, мој живот, моје спасење, мој одбијач смрти. Но ја то примјећујем тек онда, кад је од воде једва по чаше остало, а остало отишло у жедну суву земљу. Могу ли се опоменути оног ужаса, који је овладао са мном послије тог страшног случаја? Лежао сам непомично, полузатворених очију. Вјетар се непрестано мијењао, те час дувао на ме свјежим и чистим ваздухом, час ме задањивао смрадом. Сусјед се тога дана унаказио страшније од сваког описа. Једанпут, кад сам огворио очи да погледам на-њ, ужаснуо сам се. Лица већ није имао. Огклизило с костију. Страшни осмјејак лубање, вјечни осмјејак, учинио ми се тако одвратан, тако ужасан, као никада, и ако сам био не једном у прилици, да држим лубању у ру-

кама и да препарирам цијеле главе. Тај скелет у мундиру са сјајним дугметима довео ме да сав уздрхћем. „Ето — рата, помислих. — Ето му слике". А сунце жеже и пече као и прије. Преосталу воду сам сву попио. Жеђ ме је тако силно мучила, да сам, ријешивши да попијем мален гутљај, испио све наједаред. Ах, зашто нисам викао Козацима, кад су били тако близу мене! Та да су и Турци били, опет би боље било. Но, мучили би сат, два, а овако још не знам, колико ћу се дуго овдје ваљати и страдати. Мајко моја, мила моја! Почупаћеш своје сиједе власи, удараћеш главом о зид, проклећеш онај дан, кад си ме родила, цио свијет ћеш проклети, што је измислио рат на страдање људима! Но ти с Машом, зацијело, не ћеш ни чути о мојим мукама.Збогом, мајко, збогом, моја невјесто, моја љубави! Ах, како је тешко, горко! Опет бијело псетанце! Слуга није пожалио га, бубнуо га главом о зид и бацио у јаму, куда се баца ђубре и сипају помије. Но оно је било живо. И мучило се још цио дан. А ја сам још несретнији од њега, јер ево се мучим пуна три дана. Сјутра је — четврти, за тим пети, шести ... Смрти, гдје си? Дођи, дођи! Узми ме! Но смрт не долази и не узима ме. И ја лежим под тим страшним сунцем, а немам ни гутљаја воде, да освјежим упаљено грло, а лешина ме заражује. Сасвим се распала. Миријаде црви испадају из ње. Како гамижу. Кад је поједу и остану само кости и мундир, онда је — моја на реду. И ја ћу таки исти бити. Пролази дан, пролази ноћ. Све исто. Свиће јутро. Све исто. Пролази још један дан .. . Шипражје се њиха и шушти, као да се разговара. „Умријећеш, умријећеш, умријећеш" шапуће. „Не угледа, не угледа, не угледа!" одговара шипражје на другој страни. — Та овдје их не мож' ни угледати! громко одјекну око мене.