Zora

50*

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 391

му син. То је према ономе, што га још отац 1446 узе себи за сувладара. Али деспоту још не бјеше дато ни четрдесетодневно подушје, а у породици његовој плану раздор. С једне стране стајаше Лазар са властољубивом женом Јеленом а с друге његова мајка Јерина, брат му Гргур, ујак Тома и сестра Мара, удовица Мурата II. Изгледа да је још раније постојала нека неслога између снахе и свекрве, изгледа да се властољубље једне и друге сударило и да се нигдје не могаше наћи рада гдје би се ове двије сународнице сложиле. Народна пјесма доста јасно црта гордост, набуситост и хладноћу Јеленину према Јерини, тим прије, што се никако овдје не може рећи да се народни пјесник ласкаво одазвао према Јерини, коју је иначе на сваком мјесту назвао „проклетом". У пјесми се каже како је Јерина скоро оженила сина па пошетала по пространом граду Смедереву, те дошла снахи својој: Па ту њојзи божју помоћ дава, Ма ни уота, нити је приФати Н'ако од ње обраћаше главу. Ал' Јерина ријеч бесједила: Шта си ми се снашо наједила Видиш равно поље Годо.минско, И у пољу бијелу пшеницу, Ако буде по реду мријети Ак' умремо ја и Ђуро, снашо, Све ће остат' тебе и Лазару. Раздор је наступио отуда, што је хтио да наслиједи деспотски пријесто Гргур, као најстарији син деспотов, а у томе га помагаше мајка, сестра и ујак. Лазар пак држаше се права, које је већ стекао владајући уз оца. Јелена, као Гркиња од царске куће Палеолога, тешко је гледала своју свекрву Јерину, да она, од рода Кантакузена, непрестано стоји испред ње. Она је једва дочекала да Лазар постане господарем деспотовине и поноснога Смедерева и хтјела је по што по то да потисне са пријестоне висине своју свекрву, па она да заузме њено мјесто. Јерина, навикнута још за деспота Ђурђа да поред њега утиче на државне послове, ра-

чунаше да јој то мјесто припада и као мајци. Она је желила да на мјесто Лазара подигне Грг}фа, и услијед тога настаде раздор такав, да се кућа деспотова подијели. Лазар са женом Јеленом и дјецом остаде у Смедереву, а Јерина са двојицом старијих синова, ћерком Маром и братом Томом оде на поносни Рудник. Тако раздор у двору донесе раздор у државној управи, а раздор у државној управи донесе раздор у народу. И у онако смањеној деспотовини, постадоше двије врховне власти и двије моћне странке, које се гложаху међу се. Овај разлом у деспотовој породици морао је оставити јак утицај на души Мариној. Она је тај догађај добро упамтила јер своју стару, своју баку, поноситу Јерину, није више видјела. Раздор се све више заоштравао. Изгледа као да се у тој борби назиру и два правца у погледу опстанка Србије. Лазар се хтједе држати с Угрима, а Јерина и Гргур Турака. Овојејош више распалило борбу у породици. Јерина, да би достигла намјеру своју, бјеше готова позвати Турке. Лазар се стараше да то спријечи. И Јерина, у сред најраспаљеније борбе, 2 маја 1457 године умре на Руднику, како се прича, отрована. Тијело, некада до заноса лијепе Јерине лежало је мртво на мртвачкој постељи, а Гргур, султаница Мара и Тома морали су исте ноћи бјегати под окриље султану. ЈБетописац је то забиљежио: То исто лето (1457) конча се госпођа деспотица Јсрина у Руднику, маја 2. Уторник. И ту поћ убеЖе од Руднака к цару Мехмедбегу на Порту Гргур и царица Мара, сестра деспота Лазара, и Тома ујак, ођих. IV. Лазар је сам на деспотском пријестолу у бијеломе Смедереву граду. Поред њега је лијепа и поносна жена му Јелена Палеологина, жељна блијеска, жељна власти. Мајски потреси на Руднику уклонили су јој најопаснију супарницу. За Лазара настају чемерне прилике. Слабуњав иначе,