Zora

Стр. 400

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

једне ружне стварности гдје крши идеал, и у њиховим паћеничким срцима клијало је незадовољство са животом и потреба за општим ослобођењем, а у исто доба необична способност да се разњеже. Хуманитарно осјећање одатле долази. Ти маланхоличари који, у својој тузи и душевном немиру, лијеваху сузе, жалостише се пред стварним и опипљивим боловима. Та суињом изједена срца широко се расплињаху у осјећању човјечанског братства, пред Ђеличанстном људских страдања. Виједа онога доба није била социјална биједа у нашим данима, то јест релативна биједа, која долази од разлике између вриједности рада кориснога по друштво и подјеле добара, то је била физичка биједа, глад, лишеност предмета најпотребнијих за живот, најстварнија и највећа биједа коју је Француска познала у XIX вијеку. Индустрија је ишла преко људских лешина; увођење парних машина упропашћивало је хиљаде малих занатлија и рапника. Огорчена конкуренција, индустријске кризе, неизбјежне у капиталистичкој производњи, довршивале су гњечење радних класа. Калдрма великих вароши покри се овим жалосним жртвама новога економскога поретка, тих бескорисних који су били дотјерани у страховиту дилему: бити пушкаран или умријети од глади. Глад, неродице пустошиле су села, и дешавали су се призори који су подсјећали на сељачке ратове у XIV вијеку, крваве борбе та^гг противу ^гавзг у талијанским републикама. Радничко законодавство није постојало, а влада, послушно оруђе у рукама плутократије, нишга није хтјела ни да чује о томе. Мисаона елита буржоазије, интелектуалци тога доба, искрено су осјећали ту дубоку и незаслужену биједу. Религиозни, они се осјетише браћа тих биједних робова једнога неправеднога друштва, те безимене гомиле мученика. Идеалисти, они се осјећали рањени том мрском стварношћу, том бруталном силом материје и фаталности. И ништа природније нодајеједна

жена најбоље изразила ту њежност, то саучешће за паћенике. Жорж Сандова, „Изида сувременога романа, добра богиња са дојкама из којих вазда млијеко шиба", у својим романима, у тој „ријеци од млијека" 1 показује силину тога наивнога и дирљивога хуманитаризма. Најљепша епопеја људскога милосрђа, Јадници , схваћена је и почета у то доба. Један од најстаријих највјернијих пријатеља Виктора Ига, Огист Вакери, у својим Профилилга и гримасама , црта једну сцену из 1847: велики пјесник пред неколико ученика довршује читање првих глава болне историје Жана Валжана. Дан се рађа, лампа и лице блиједе, а млади ентузијасти, влажна и грозничава ока, осјећају како им се срце шири у безмјерној љубави за све што се пати. С друге стране, романтици су осјећали само мржњу, свирепу мржњу за буржоазе. У опште, заљубљени ујакеи интензивне боје, у егзотизам, они нијесу волили садашњост. Бајрон, његов учитељ, у својим Мелгоарима дефинише на занимљивив начин поезију као „осјећање старога свијета и осјећање снијета који долази ". Они нијесу волили тај вијек практичан и тужан, без отмјености и без јаких страсти, гдје је идеја згњечена фактом а лијепо корисним. Нова класа господар друштва била је предмет њиховемржње. Они нијесу имали довољно презирања за бакале , за дућанџије, за филишћане, безначајне, плитке, никакве; они су их обасипали истим презирањем којим и слике Делароша и поезију Делавиња. Флобер, у средини тијех Бувара и тијех Пекишеа, констатовао је да „буржоази мрзе књижевност", и говорио: „Ја називам буржоа све што мисли ниско". 2 Жозеф Придом, „ученик Брара и 1 Ји1е8 ЕетаИге: ^ез согАетрогтт, Т. IV., р. 168. 2 Ренан, у 1848, овако је писао: „Ја се боље споразумијевам са простим људима, са сељаком, са рааником, са старим војником. Ми гсворимо готово исти језик, ја се по потреби могу разговараги са њима: то ми је потпуно немогућно са једним простачким буржоазом: ми нијесмо од исте врсте". V Леетг Ле 1а асгепсе. Репзеез Зе 1848. 81х1ете Е<Н4Јоп. Рап8. 1890. р. 467.