Zora

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 415

прије њега и у далеко савршенијој форми, толико савршеној, да и слабија имитација тога узоритога дјела изгледа као прилична ствар. Друго је питање: коме су потребне имитације и зашто трошити вријеме на њих? О томе, у осталом, говорићемо кашње. Овдје ћемо изнијети још један узрок самообмањивања писаца-почетника. Један од корифеја наше књижевности изразио се, да се само оно дјело може сматрати добрим, које може разумјети и један савршено необразован човјек. И, у истину, сви књижевници старају се, по могућности, бити приступачни и излагати своје мисли у што популарнијој форми. Што их више цијене, тим се они више старају, да би им се идеје што више рашириле, како би њихова дјела читао готово свак. Они се упињу, да буду што простији. Та простота, — плод унапријед срећене работе, — обмањује почетнике. Тургењев је годинама обрађивао своја дјела; Гончаров је писао своје ствари по десет година; Шилер је обрађивао своју знамениту »Пјесму о звону«, од које је сваки стих прешао у народну пословицу, такођер около десет година. Читалац или почетник читајући те ствари вели себи: »Боже како су просте и приступачне! Зашто и ја не бих могао написати што слично?« Њему ни у главу не иде, да је за сваку строфу, за сваки стих тих састава требало огромнога посла, да је писац, обдарен и од природе, читао, изучавао много прије, него је приступио раду. Узмимо »Руслана и Лудмилу«, Пушкинову појему, која га је упознала с публиком. У ту су појему ушли елементи, позајмљени из многих литература. Она је требала огромне припреме и, ако је могао млади Пушкин за кратко вријеме свршити тај посао, то се има благодарити томе, што је он био гениј. А многима се »Руслан и Лудмила« може учинити обичном скаском. коју може измислити и беспослена дадиља. Она ће им се учинити таквом за то, што су они лишени способности да паметно критикују.

III. Ми некако узгред изнесосмо питање: коме су потребна сва та дјела почетника, која се не штампају, или, ако се и штампају, изазивају осјећај сажаљења. Очевидно они су потребни самим писцима. Колико потроше они мастила, хартије, пера, оловака и какво разочарање претрпе ако издаду ово или оно дјело! И за што све то ? Сигурно за то, да би уљегли међусловно људе помоћу списатељства. Но пита се је ли књижевниковање тако примамљиво ? Ми не говоримо о оним писцима, који пишу ушљед урођене им потребе за писање, који о слави и не мисле, или је држе као нешто споредно, који и о заради не мисле, а једнако се потчињавају унутрашњем нагону да стварају, па привело их то стварање макар чему. Таке писце треба ободрити на писање. Ма како да је трновит њихов пут, они ће наћи награду за сва разочарања у себи самима; стварајући они осјећају насладе, каквих је у животу мало, може се рећи највеће насладе, по томе што оне одговарају вишим душевним способностима и нагонима, и по томе још, што насладе тога рода николико нису свезане с оним што понижава, у општем смислу, све друге насладе, за које треба новаца, те које изазивају често несрећу ближњега. О таким писцима ми говорити не ћемо, због тога, што они имају оно, што чини писца правим књижевником и ако они, ушљед недовољних способности или неприличних животних услова и не буду признати од других, то ће бити чисти пред сопственом савјешћу, која ће им казати, да су имали право стварати, зато, што су искрено љубили стварање, зато, што су му се предавали часно, не иштући ништа друго осим онога, што је у њему самоме сакривено. Ако им почасти, слава, новчане припомоћи или богаство кашње и дођу, то само као пошљедице признања њихових заслуга од свијета, а не као нешто, чему су они управо тежили, за чим је, у главноме, жеднила њихова душа. Но колико има таких почетника? По53 '