Zora

Стр. 416

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

четници обично јављају се у часописе и листове, са ријечима: »ево, дакле, првога мога састава, обратите пажњу на писцапочетника и помогните га«. Никада не ћете чути: »Ја сам се трудио много година и готово са свима мојим саставима остао сам незадовољан. Но ево, пошље дугог усиљавања, написао сам једну ствар, која ми се чини да је прилична. Прочитајте је и кажите, не варам ли се . . .« Но у читаву томе питању има једна страна, које се још нијесмо дотакли. То је убјеђење, које међу свијетом влада да књижевниковање преставља собом нешто достојно особитога поштовања. Зашто се оно сматра таковим, тешко је рећи. Ако је све у таленту, то је таленат дат човјеку са стране, мимо његово учествовање. У таком случају је ли паметно указивати писцу особито поштовање? Ако се у књижевнику цијени марљивост. посао, онда зашто се то својство цијени у њега више, него у других људи? Ако је до части, онда зашто част књижевника стављати тако високо? Једном ријечи, ја никако не могу појмити, зашто књижевници заслужују особитијега поштовања. Треба држати зато, што они, ако су у истину талентирани, упливишу својим саставима на множину људи, док преставници других професија, дјејствују на много ужи круг. Но уплив књижевника може бити и штетан и користан. Ко ће оцјењивати корист или штету од рада књижевникова? Читалац. Ако он саосјећа са радом пишчевим, онда га слави и поштује; ако не саосјећа, односи се према њему хладно, а често га и грди и убија. Отуда излази, да слава, почасти, припомоћ, богаство, које припане једноме књижевнику, тумаче се тиме, што се његов рад слаже са назорима и погледима читалаца т. ј. масе. Је ли јој симпатичан писац, она га велича; није ли симпатичан, хладна је према њему; а ако јој је мрзак, она гласно виче: »распните га«... И, у истину, колики су од великих књижевника били мученици своје професије,

колико су страшних душевних страдања однијели! Како је неправедна према њима била маса, како их је презирала само за то, што су били часни и нијесу хтјели угађати њезином лажном укусу или кривим погледима... Така је била судбина многих великих књижевника... Но почетници, који се тако лакомислено посвете књижевниковању, нијесу никада преживили тих душевних страдања. Њих саблажњава слава, купљена страдањима, које они нијесу упознали и по томе они са лаким срцем ступају на пут књижевништва Или их, можебити, саблажњава богаство појединих књижевника? Говори се, да је у наше вријеме књижевнички труд боље плаћен, него прије. Али међутим колика је конкуренција сада, кад је повишени хонорар привукао масу књижевника. Тај, који стоји близу књижевничке средине, зна, како је у њој тешка борба за опстанак, колико пријекора, често и понижења подноси књижевник т. ј. човјек, који се већ појавио на том попришту. А шта да кажемо о оним раденицима, који тек ступају на њега? Додуше, они могу себи прокрчити пут, но само у томе случају, ако частност не стављају одвише високо. 0 лицима пошљедње категорије није вриједно ни говорити. Они се на моје ријечи ни осврнути не ће, због тога, што они без савјетника знају шта раде Таких људи има сада у књижевности врло много, има их толико, да се многи не стиде запитати: је ли потребан књижевнику икако морал или је доста сам таленат? Њима је угодно и имају савјести да замазују ону истину: да ни један јавни раденик, па макар ко он био, не смије се уклонити од испуњавања моралног закона. Но већина људи, по срећи, појимају, да, чим је значајнији упливјавнога раденика, тим је он више обвезан да буде частан, зато, што ће се тим шкодљивије огледати на другима свако његово уклањање од закона моралности. Тој већини припадају и почетници, којима се ја обраћам, желећи их убпједити,