Zvezda

СТР. 22

3 В Е 3 Д А

БРОЈ 3

станнк тако је соојила с његоввм, да није нп престављала себи, да бн могла иостојати без љега. Њом завлада дубока туга, која роди у њој неку страшну равнодушност нрема свему, ночевши од ње саме н њена живота. Као што се оно растопи снег на абисинским планпнама кад га угреју топли сунчани зради, или као што оно јак ветар угаса нламен, тако дође и Неитакери да ће се расплинути од жалоста за Ментесуфом. Нп у чему није налазила забаве, нпшта је није могло покренути из њене једноликости, чак ни свест онога, на што је до сад стидљиво алп и е поносом и с срећом погледала: да ће до скора постати мати, пп за какву жељу није зпала, сем једне: да се доскора састане са својим Мептесуфом ма бнло и на пољанама блаженства. Алц кад се прибдижа дан великог суда, јавила јој се чешће једна мисао: да замоли нрвосвештенака Усуру, да што већма прослави Фараона, који га је обасуо својим доброчпнетвима. Али ако неће њему за вољу, нека бар њој за љубав аспише у папиру што леише његов живот. Него ма колако јој се незнатна чинила та намера, опет је ннје могла извршитл. Истина, код Усуре је од.раслл, шта више: док није уиозиала МентесуФа, мислпла ј -. да вола његова сина Аменија, на и сада јој је у њеној жалости Усурп долазио свакп дан да је теши и доносио јој од свог спна лотосова цвећа, али га замолпти није магли. То његово долажењо га нцјо приближило, него удаљавало од ње... она ј )в опажала на њему нешто мачје, нолмукло, лукаво, пачи- ; нило јој се и као да нешто намерава с њом... одрасла је код њ*та, али накад пије осећала толпко бојазни од њега нитп је опазпла што нодозриво па њему. Да ли за то што 1-а онда није смела мотрнти; јер му је морала биги захвална и поштовати га, пли — можда је у овој несрећи изгубила наклоност за дружење с другима? Последњи гласи тужне песме јекнугае двораном и нзгубише се у суседним просторијама, а Неитакера се растужи. Сети се прохујале ереће и очи јој засузише. Него тад ступи у дворану Усурн. Овај путје дошао без двећа. Праблпжи се Неитакери п са учешћем је запита: —- Па шта мнслиш, кћери мисирска, сада радити, кад он збпља оде? Неитакера уздахну, нред очи јој изађе Ментесуф у свој својој доброти. Сети се мисли што их је нзазвао реФлекс несничких мисли у тужним мелодијама, па под њиховим утиском одговори му: — Шта ћу? Узети гениј свој, душу и ерце н дати их лотоеу, па кад отворн у вече свој модри цвет, нек се нз њег дигну на месечевом зраку до Хероса, да их превезе њему... И док је тако говорила, одважи се да замоли Усура за оно што је одавна носила у свом срцу. Него кад већ хтеде да рекне дворкињама да се уклоне, махну им и Усури руком да оду, а она зачуђено погледа у њега. Осташе сами. Усури седе до ње и читав му изглед уједаред доби у себи нешто гипко, лукаво. Неитакера осети од њега одвратност и зажели да се удаљи од њега. Није нп вомишљала да искаже своју жељу. — Видилп, заиоче Усури, за то сам н дошао до тебе да ти рекнем шта треба да радиш. Можеш и сама погодити, зар не читаш из увенулог лица Аменија, да му нема дуга живота, ако му тн не додаш лека. Нс користи тужити, њвш не поврати више, иа спаси бар сиротог Аменија, који

за тобом гине. А и ко би ти био нречи, нп браг сестри не може бити ближи него он теби, па с тога спаеи га и пођи за њега. Неитакера је ћутала јер је мнслила како је све узалуд, та она и тако не може дуго преживети ова,; губитак. Иначе Аменија је она иодносила, али занреила се није њим никада. А кад јој сада отац спомену њега, туга њена прошири се и ва његову особу, и — она га је жалила што је и он несретан. Али њено ћутање је Усури другојачије, по себе новољно тумачио, па за то настави: А чиниће ти Аменн што год зажелиш. Ако те је МентесуФ назио, он ће те ноштовати, ако те је Ментееу® жтпнито љубио. он ће та обожавати. Ни једна ропкиња не ће ни ући у твоје дворе, читав ће живот бити нпз уживања, дане ћеш хиљаДама*) бројати. — Немој, Усурп, даље говоритп. Све јеузалуд. Ја га зовем Ма-н-хоа (дођи натраг), али кад он не може мени доћи, могу ја њему... — Па зар је твоја љубав према њему тако силна да би могла чак и живот жј>твовати за жега, запита важним гласом Усури и оиет зашкиљп зеленнм очнма. Кроз ону таму је севала из њих ватра. -- Све, рече Неитакера задовољна собом, јер све;т о томе је улевала сласти, а такви одговорп су јој годили, јер је у њима она налазила више утехе него у сзему другом — Ти имаш у себп неког ђавола којам заврћеш мушкима главу. Ја знам како би се ти рада осветити убицн МентееуФином, ва опет ти хоћеш то исто даучиниш с мојим сином. Ти си му кроз толико година допуштала да те љуби, иримала еи на ио ољио знање и била си вољна да иођеш за њега. Ти са сада слободна и можеш да учиншп оно, што ти и дужност и савест налаже да мораш учинитн. Та погледај на дете, видгј шта хоћеш да учиниш и ти ћеш се згрозити од саме себе и мораћеш урадити хито сада не можда захтеваш, нево што те преклнњем и молим да учиниш. — Немој, Усури, да тако говориш, одговори му тужно Неитакера. Не тражи од пепела да поново букне ватром. Мојп су данп већем избројанз, а ни љубав мп нема впше снаге да се обнови. Ти си долазио мени сваки дан па видиш какав мн је живот. Да ли се оваква мука дуго подносити? Па и шта би ти, зар за неколико дана да је још увеличаш тим, што би ме наговорио да пођем за Аменија? Ако му без мене вема живота, онда га ја врло, врло сажаљевам, јер у менп нема такођер више живота. Усури је премишљао, па оида отпоче гласом, што год је могао тужнијпм. Намера му је била јасна, п он ју је морао постићи. -— Што брижан отац покушава све да спасе срећу и опстанак свог сина, то му ннко не може нребацити. Ти еи упоредила мог снна с тобом, али како бп било да ја упоредим тебе с мојим положајем? Истина, ти.јо ш ниси мати али доскора ћеш бита, на ако ти нећеш да живиш већ из љубави према себи и Аменију, мораш да живиш да даш живот свом детету и да га чуваш. Неитакера ноцрвене. Било је часова кад је златна. брда стварала о томе, алп сад није смела на то ни да мисли. Усурн ућута, па онда настави:

*) Хиљада је код Миеираца најсретнији број.