Zvezda

СТР. 38

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 5.

Усури дође ова ствар мало необична. Учини му се да је Осирис овај пут иреко мере велаки, а онда на што толика вика? Обузе га опет она нековерл>ивост, он подиже покривач кад донесоше носила до њега п узбезекну се. II еви се присутни уиреиастише: тело давно сахрањеног Ментесу®а беше нред њима. Још нису ни дошли себи од изненађења, али се зачу тутањ као да нешто иада, Потрчаше онамо. Кроз веливи отвор навалила вода и брзо се шири но ноду нодземне 1'рађевпне. Повикаше за помоћ и јурнуше вратима, али она су била замаидаљена с поља. Наста вика и метеж, а вода је брзо расла и дизала се. Једини човек који је у тој хфаји задржао присуство духа, био јеУсури. Њемуби јасно да је ту крај. Он се помири са својпм удесом и само је очима тражпо Аменија и Неитакеру, али њнх није било. Тад се указа на отвору глава краљичнна. Сјајнн драги камен и црне очи сјале су необичним сјајем. Она 'се грохотом смејала гледајући како се они боре за живот и отимају од бесних валова и како очајеички вичу; а кад се све утиша и вода се уздиже изиад свега, оставп она нодземне дворнице и изађе на бео дан, па, као да није при себи, гледаше узверено како се народ бунн, јер је чуо она запомагања под земљом. Тада опази како јој у сусрет трчи један млаДић с лотосовим цветом у руци. Кад га угледа, она цикну и потрча. На путу јој беше велика ватра око које се још пре неколико тренутака играло, она скочи у огањ; пламен је обви и прогута. У тај мах дође до ватре и младић с лотосовпм цветом, на иоче трчати око ње вичућн болно: — Неитакеро, Неитакеро! •ФФФФб? ПОЗОРИШНА ХРОПИКА

Ја сам се овога носла примио без икаква одушевљења, јер је у данашње доба веома техпко писати о Позоришту код нас. Никад, од постања свога, Позориште није било у јаднијем стању у ком год хоћете погледу. Никад оПо није било у крвтичнијем положају, а то с тога, што пикад није било до те мере пренебрегнуто, забачено и остављено од стране нублике, од стране надзорне власти на неограничено располагање извесним људима. Кад кажем „извеснвм људима" то је вз навикеижудње да будем што обазривији, иначе се ти „извесни људи ' своде на једноједино лице. Заиста мора човек јако да се зачуди кад добро загледа у ову жалосну установу, а затим дуго да тражи узрок овом свакодневном и очигледном оиадању њеном. Њега је веома тешко наћи, јер у ствари ово наше Позориште има данас више новољних услова за напредак но што их је икад имало. Свакоме је од ирилике познат онај како да га назовом? баланс, између политике и литературе, који чнни да кад у једном друштву преотме мах политика, која има више чара, и кадра је више да загреје људе, литература претрпи неки мали заетој, или бар не искаче на прво место; и обратно: кад се политика, из буди каквих побуда потисне мало, она доза интересовања, које свет мора да исполи у друштвеном животу преноси се махом на књижевност, а на првом месту на Позориште, и то је

онда најзгодиија прилика, за људе, којп се о његовом развптку старају, да ту струуу експлоатишу и на добро позоришта окрену. Данас се видн на које је место иотиснута политика —• бар са јавности. — Нећу да говорим о побудама, узроцима и виновницима, но само да констатујем Факт да сад, у данашњем времену, кад је свету забрањено бавити се политиком, он то своје ннтерееовање нрепоси на књижевност, на Позориште. Најбољи вам једоказ за то овај наш лист и ово наше ниеање. Наравно да у целој књижевности, па и у целом друштвеиом забавном жнвоту, нијвидније, најважније место заузима Позориште. Позориште је у друштвеном животу оно што је парламенат у иолитичком, и отуд —мањ ако му ова аналогија није Фатална — ја не могу да нађем разлога зашто се трии да ова установа сваким даном све више ороњава, па чак ночиње гпнути и вера код људп: да од овог нашег Позоришта може што бити. Молим вас да обрагите пажњу на ово што наведох, јер од тога баш највећа опасност и ирета нашем Позоришту. У нублици је наступила равнодушност услед прогресивное погоршања те установе, па су се неки са свим црестали интересовати сматрајући је већ као са свпм пропалу, а други се теше комендерацијама воома мало утешним, као ннр. „Кад је цело друштво, као организам болесно, не могу ни поједини органи остати здрави." Међутим ти песимистички осећаји не могу а да не утичу веома штетно, па чак и убитачно на оне људе, аоји нрестављају ернску глуму и који су носноци иозоришне установе. Сви ти чиниоци, од чијег дара, расположења, схватања н ноложаја, зависи наше Позориште, који су од његовог живота створили свој занат, а на његовом напретку засновали своју будућност, почели су губити веру и у свој посао и у племенити циљ свога делања. Никад се није у Србији угашенијим оком гледало, ни од стране публике ни од стране власти, на ову установу, коју је нок. Кнез Михаидо назвао „својим мезимчетом". Никад се људи, који су код позоришта засновали своју каријеру, нису осећалн ненотребнијп; никад никакво време и никакве прилике нпсу успеле да пм убвју веру у њихов позив, да им омрзну њихов носао! Данас изгледа као да је све легло на то: да се нозориште, не силом укине, да би могло кроз кратко време, наново ускрснути, но да се за увек угаси. Рекох мало час да је тешко иаћи разлога што се све то траи, јер није ни мало тешко наћи узрок свему томе. Он скаче, он боде очи, он чак хоће свакоме очи да истера, који се год нашали да своје очи на наше Позориште управи. Узрок је један, прост и апсолутан. Само он новлачи собом тако грдне носледице, да и те последице изгледају као узроци и ту се онда ствар за невештапосматрача комплицвра, А узрок је тај у овоме: што нико нвЛе да иусти Сриско Позориште да ради у оном иравцу, на оиом циљу, због кога је и установљено, због чега гајеи Кнез Михаило основао, сазидао и заштићавао, но и Позориште као и све друго у Србији мора да служи за поткусуривање разних рачуиа. Ћар, то је Фатална реч сваком добру у Србији па и Позоришту. Чији ћар? Свачији; ко ти ту не ћари или бар ко ти ту не смера, ко ти се ту не нада ћару! И отуда оваква организацпја његова и отуда оно јадно овако изгледа. Зато је у њему све друкчије но што би требажо да је, зато у њему ништа није на свом месту.