Zvezda

( ТР 42.

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 6.

и заклони ]е својим слабачким илећима, те тако ирими иеколико удараца намењених матери. Настаде плач и вајкање. „Тешко мени," јецала је мај ка, „мени је баш суђено да пре времена легнем у гроб... Шта сам ти само скривила. Боже, да ми ово буде судба" ? Па онда заборављајући себе, нежно притиште кћер на груди љубећи је и говорећи: бедно, бедно дете моје, шта ће бити с тобом кад мене изгубиш? Док су оне тако плакале, отац је запалио цигару, изашао, сео на праг и сасвим хладно пушио, као да није баш ништа било. Пошто гајеонајпрви гнев прешао, а вечерњи ваздух почео да га стишава глас савести поче опет да се у њему тихо буди, па како су оне још плакале и јецале, он као да тек тада чу њихов плач, прену се и устаде да слуша. Изгледало је као да се крха да им оде, да их моли и једну и другу да му опросте; ал ипак његово рђаво срце превлада и тај слаби знак кајања и у брзо за тим диже се и уђе у собу у којој је ћерка спавала, свуче се и леже у њен кревет Кад је после жена изашла, да види, шта ради и што га нема да дође спавати изненади се кад га виде у ћеркином кревету. Он је већ спавао. Она се затим врати у своју собу где заједно са ћерком леже да спава. Таквих сцена било је врло често. Колико је пута шамарао и немилосрдно тукао своју жену само с тога, гато би му с пуно права пребацила што год. На њену велику несрећу била је врло осетљива, и свака његова зверека неправда дубоко се урезивала у њено срце, и тихо, али сталво га подгризало. И тако не прође ни пун месец дана од како се ту уселише, а ми чусмо једво јутро плач и запомагања несрећне кћери Кад сам се пспео на зид и полако промолио г.даву, да видим, штаје, видео сам пред кућним вратима иеколико непознатих, старијих лгена, од којих сам се чисто уплашио, тако су ми страшне изгледале, у свију њих осећала се нека хладноћа, нешто одвратно. Све више мање сиротињски обучене, с великим, рекао бих мушким ципелама, убрађене црним марамама. Једна од њих била је гурава, и кад се у једаи мах обрнула овамо к мени у мал што нисам утекао, тако је аветкњски изгледала. Из оне црне мараме вирили су јој само нос и брада, два смежурана крива шиљка, чији су се врхови скоро додиривали, а више носа, као из неке дупље, осенчеиа марамом, шкиљила су два још светла ока, чији погдед, да сам само био за коју годину млађи, не бих могао издржати. Међу тим страшним, бапским сликама ниједног човека. Само једна мачка, згурена, с уздигнутим репом и извијеним леђима на вигае, тег.тила се и трљада о сукње оне гураве, и као оно кад се нада добром залогају шуњала се међу бабама маучући, и то оним евромним, размаженим маукањем што је мени код мачака увек некако подло изгледало. Кроз прозор једне собе видео сам да гори дугачка свећа, а поред стола, на којем је свећа горела, лепо се видела једна мушка слика. То је био он....

После тога отишао сам у школу и читавог дана нисам се пео на зид. И тако прође неколико дана. Кад сам се после тога једног вечера први пут поново попео на зид, Олга је седела на прагу, главу је држала обема рукама и плакала је: лепо су се сузе виделе како капљу једна за другом. Гила је у црној хаљини. Чим је угледах дође ми да је викнем, ал ваљда^из бојазни, да је не узнемирим, ћутао сам, и у брзо невиђен сишао са зида. И дотле сам волео Олгу, ал од како јој мајка умре моје детиње симпатије према њој још се више појачаше. Сећам се, да ме никада дотле помисао: да и мееи може мајка умрети, није тако потресала и жалосно утицала на мене као тих дана. С тога сам одлазио к њој много чешће но дотле. Она је обично била сама. Првих дана често је плакала, ал доцније као да се мало смири. Лице јој само постаде озбиљније, и кад ми је што год причала и поучавала ме, а што је јако волела, изгледала је много старија но што је била. Ја сам се трудио колико сам год могао да јој будем од помоћи. Ишао сам јој често, јер сам знао, да ме воли, и уживао сам кад сам је могао ма у чему послушати. А кад је убрзо после тога настала мочарна, суморна јесен и пао снег, ја сам тамо носио и своје школске књиге и писао задатке, и учио, зашто ми је и мајка знала и није ми бранила. И ту је тако било пријатних момената! Ако нисам седео за столом и радио, обично бих се шћућурио у угао крај пећи, узео њену мачку у крило, миловао је, слушао је како нреде, молио Олгу ла ми прича штогод и одлазио кући тек кад је бало време вечери. Читаве те зиме Олга је истина била мирна и трудила се да у оном обичном, свакидањем послу заборави своју несрећу и своје жалосно стање, али по оној замишљености њеној видело се: да је помисао на смрт њене матере никако не напушта. То се могло закључити и из тога, што је редовно сваке суботе ишла на гробље, а отац то није знао. Па и ја, који саи се у то доба толико бојао гробл>а, био сам неколико пута с њом на гробу њене матере. Како је то било жалосно! Вила је зима. Снег покрио све и све изгледало тако мирно. Ишли смо пешке више од по сахата. Ја сам носио .једну корпу, у којој је била једна мала флашица цриога вина, једна саксија цвећа и неколико земичака и јабука да се нодели сиротињи. Тада још нисам зиао зашто се све то носи. Кад смо дошли на гроб, она је плачући пољубила крст. па је онда клекнула крај крста и тихо илакала. Ја сам с оном корпом о руци мирно стајао крај ње. Ма да ми је њена жалост тешко падала, ииак зато нисам ни сузе пустио, што ми је било криво: држао сам да је та моја хдадноћа може увредити. И тако сам етојао хладан и освртао се по гробљу, јер оно што сам тамо видео било је ново за мене, — све, док год је само тихо плакала онако погурена крај крста; ал кад се потом, и даље клечећи, исправи, и поче шапућући да нариче и да се жали својој матери, — она хладноћа што ми је