Zvezda

БРОЈ 6

3 В Е

з Д А

(ЛТ. 47

Песна стара вечитана Још се види жз пепала.

Е, па кад се још и из пепела види, онда је јасно, да овај рукопис није баш са свим био намењен забораву, и онда ће бити право, да ту стару песму бар у изводу испричамо, цитирајући само њена леагиа места. Целу је нећемо штампати, јер нам то бране наши пријатељски осећаји према драгим читатељима Звездиним. Има, управо, два списа. Једно је приповетка у стиховима, или, као што песник сам вели, „епско спевање"; а друго су „мудре изреке" од истога песника. Задржимо се сада само иа „епском спевању," кроз које се као основни мотив протеже један — завезани чвор. Чудан мотив, је л' те!?... Али, песник је тако хтео. Па баш за то, што су вам најразличнији песнички мотиви познати, само овакав не, право је, да и о њему сазнате. Ево дакле: ЗАВЕЗАНИ ЧВОР Чворновати стихови о трагичној судбини гро®а од Ресаве Н. Н. — Епско спевање. Рекли смо већ, да се прича догађа у старо време, а сад додајеио, да је то старо време било крваво доба креташких ратова. „ГроФ" од Ресаве (од куд у Ресави гроФОва?!) хоће такође да начини један „крсташки поход." Скупи добровољце, све „ритери" бољи од бољега, читав „ритерски кор". Тек што зора злруделз, а они се већ скупили у авлији пред грОФОвим дворцем и свака држи свога коња за узду. И гроФ држи свога коња за узду, а другом се руком рукује с гроФицом. Он јој даје разне савете, као добар домаћин, и, напослетку, а јачим гласом, јој нарочито препоручује да чува своју „женску част" и да му буде верна, верна њему, који у њено име иде, да ослободи свету.земљу, њему, који ће на гробу Госнодњем у њено име пролити Ђоју сузу. Сви ритери оборили главе, узбуђени престали да дишу, а сузе вм само капл.у, капљу, капљу... И гроФица извади мараму... — Немој плакат' душо ! вели јој гроФ. — Нећу, каже гроФица, само ћу да завежем чвор, да. не заборавпм на верност. Али, да пустимо песника, нека нам он то лепо каже: 'Нежна жена слушала је Гсспосеи му збор. А да све то и упамти, Завеза&е чвор Па онда: Чиле колз појахао Сав ритерски кор; А гро§ица, сузна ока, Завззује чвор. За тим гроФ са својим коњем, и сви ритери са својим коњима, ударе преким пугем, кроз шуму, па право за свету земљу. А гроФица се попе на „горње чардаке" и:

А грофица притиснула На ордашце — чвор. Пошто су ритери приспели у једну земљу, и пошто су се од једног путника известили, да је то света земља, отпоче гроФ да чини јуначка дела. Тек што се сунце роди — чини он дела ; а кад зађе — чини их даље при свећи; чак и за време ручка одриче се мира, него ослобађа верна испод јарма неверничког и једе при том ђувеч. Па шта више и ноћу ослобађа их из сна. Где само нађе Сарацена, он га убије, а где га не нађе, ту се само с великом муком може уздржати, да га не убије. Међу тим на двору у Ресави све тече мирно својим током. ГрОФица још непрестано чува своју „женску част" и негује верност према своме господару. А није да није било прилике... ал' она, таман да поклизне, па се само прихвати за онај чвор, и — ником ништа. Ето тако, на пример, кад је гроФ послао једног младог ритера, да иште чист ,,веш" и да том приликом јави, да је гроФ побио већ сто педесет и седам Сарацена, прилика је била ту: он млад, лен; гроФица млада, лепа, одморна; а обоје сами.... И она таман да ноклизне, али, онет: „Очи своје бсжанствеаа Уздигнула гор', А у руци нежној, малој, Задрхтао — чвор " Па тако увек: и увек лепо Помагаше чвор, Док се једном не појав Дивни „троватор"*) Од куда сад овај „троватор" у питомој Ресави? запитаће се можда какав драги читатељ, или још дража читатељка. Е. па, ето од куда. И староме немачкоме цару, несрећноме Барбаросн, пало на памет, да пође на кретапшу војну, и што је, за нашега гроФа, било најгоре — да прође кроз Србију. С њим су пошли разни јунаци, ритери и гроФОви, па, уз њих, и један „троватор". У оно доба, онако богато са чудноватостима, билоје људи, који су имали некакав особити укус, да се, у место са Сараценима у светој, радије забављају са лепим женама у обичпој земљи. На тај су начин били и Сарацени у послу и жене, чији су се мужеви око Сарацена мотали, биле су такође у послу, тако, да ни једној страни, — нити Сараценима, нити леиим женама — није могло бити дуго време. Са свим је јасно, да је овака подела била веома нрактична. Али мужеви, који — као што је познато — немају ни најмање склоности за нрактичне прделе, нису то хтели да увиде. И за то су данас крсташки ратови изишли са свим из моде. А то је штета. Него да се вратимо нашем „епском снавању": Друмом иде Барбароса, а за њим ритери и гроФОви, на коњима и пешке, и пуно друга света. С једне и друге

Гро§ ве% беше заманнуо За посладаи бор;

") Иравидније би, до луш -, било „Трубадур". Аи је песнику, ваљада због етвха ( чеор ), издедало вгодније — троватор.