Zvezda

БРОЈ 8

3 В Е 3 Д А

СТР. 61

оскудица, а у синтакси прегерана слобода. Али те граматичке грешке нису сметале Ђулији да не буде вредна у писању. Она је имала ванредну наклоност ка кореспонденцији, јер, пошто је згорео то прво писмо, маркиз Орланди нашао је друго, а за тим тре&е и четврто, и сва та писма говорпла су једне и исте ствари. Вредна женица та госпођа Ђулија, женица на свом месту, заслужна да има авантура с каквим љубавником из високог друштва, и готова да полуди ако љубавник не би марио за њу. Представите само себи! Наваљивала је и наваљивала да буде одведена, и на послетку јој је у глави искрсла ужасна мнсао о самоубиству. Маркиз ју је пре кратког времена видео: здраву, угојену, бујну, окружену кћерима, што их је изродила с мужем, и ма како да је избегавала да се не састане с маркизем, њему је ипак пошло за руком да јој се приближи и честита јој на изврсном здрављу. Тада јој је шануо на ухо: — Видите ли да сам ја имао ираво што сам вас одвраћао да, се не убијете. — Госнођа Ђулија беше поцрвенела као паприка и муцала је неке неразговетне речи. Бедно створење! Она се кајала као и све оне жене, које су учиниле један једина грех. У осталом и та авантура припадала је нериоди декаденције и маркизу је било потребно да дође до дубљих слојева теда почистн троФеје својих, како их он називаше, лепих времена. То зацело не б.еше ни ово веома кратко писамце, на којем је била потиисана Мими : „Епо рачуна. Обећала сам златару даћуновац дати још данас. С Богом". Рачун није био ту; мора бити да је остао код те Мими, али маркиз се врло добро сећао, да је сума износила од прилике на две хиљаде лира. Та препредена Мими ушронастила је доста богатијих људи од'њега, али својоад. хладнокрвношћу, својом мудрошћу он је се ослободио на време. Што се тиче ње, она је себи, као што се вели, строрида каријеру. Пошто се опростила с уметношћу (била је певачица) удала се за свог носледњег обожаваоца, неког бившег банкара, који је за новац добио баронство, по- ; стала је удовица и наследила је огромно имање. Више се није звала Мими, него бароница Маргерита Салино. Пронашла је да су њенп претци били у првим крсташким ратовима, помагала је сиротињу и чинила друга богоугодна дела. За тим баронкчиним писмом долазила су на ред друга, од којих понека беху невина. Маркиз их је извлачио на поље из њихне тамнице, загледао у име на дну, а за тим, и не читајући их, бацао их у камин. Али на нослетку, кад је Фијока већ била празна, изиде из свог скровишта једно писамце, које је некад чинило да маркиз Орланди дрхти као прут. То беше само један ред, исписан Француски: „Моп шап ез! рагИ. Уепев се 801г к онхе ћепгех. — Неп пеИе." *) То је била једна од оних авантура, које би биле довољне да обезбеде репутацију једног галантног човека. Маркиз се, право да кажемо, и показао у овој прилици као одличан џентлмен; он није чинио на вољу таштини, није се издао ни једним поступком, ни једном речју. Али принцеза X... (Ханријета на писму) беше у то време најомиљенија дама у страначком друштву; била је лепа, милионарка, нуна духа; имала је око себе читаву гомалу несрећних

») ,,Муж ми је на путу. Дођите довече у једанаест сахата. Ханријета. обожавалаца, те је готово било немогућно да један тако важан чин у њеном животу остане скривен. Највећа обазривост није могла спречити, да по штогод не избије на видело; нико није могао рећи ништа поуздана, али свакје сумњао, те је име велике даме и име онога, за кога се држало да је њен љубавник, ишло од уста до уста. Ваљало је поступити паметно, стати на пут тајним оговарањима, не давати свету повода међусобним поверљивим понашањем... у кратко несносан живот. Да би прекинула та оговарања, принцеза се у скоро вратила у отаџбину. Али маркнз Орланди очувао је за дуго прнјатап утисак оних слатких састанака, оне тајанствене собице, где танети угушиваху шум корака, где је алабастерска лампа сипала кишу Фантастичне светлости на блистави намештај, на зимзелен што је уметнички био ионамештан по угловима, па елегантне стварчице раштркане тамо амо у нарочитом нереду, И за дуго му је остала урезана у срцу слика те поносне жеае, што га је стискала у своје наручје, што г.а је стезала на своје узбуркано срце, што га, је претпоставл>ала толиким богатим људма, људма с већим титулама. Од свију освајања нашега дон Хуана ово је значило за њ као врхунац параболе. До пре неколико месеца он се чешће враћао у мислима на њ. Али нре кратког времена јсдан веома прост и природан случај помутио је поезију његових успомена. Кад нпје нп најмање очекивао, видео је поново иринцезу. Видео ју је после двадесет и аетгодина на једној забави, и требало је да му се два пут или три пут нонови име, док се уверио да је та жута, сува, мршава старица нуна дијаманата као каква чудотворна Мадона. одиста она женска, што му је некад очаравала срце и дугпу. Принцеза је остала врло мало на, забави, те он није могао добити прилике, да јој се ириближи и с њом разговори; али после тог неочекиваног сусрета, он није могао никад да изазове успомене свог младићског жара, а да му не изиде пред ! очи сува слика накипћурене мумије. Тако, кад би се на платну, на ком смо навикли да се дивимо каквој лепој слици, појавила наједанпут друга слика, друга толико груба, колико је прва била љу г пка а заносна, ми би поред свег напрезања да не видамо но једну, видели обе; видели би обе и слика би нам постала мрска. Таштина над таштинама! Како би се друкчије могли и назвати ти уништени сведоци галантног жнвота? Куда је отишла младост и ленота жзна, што су исписале те хартије, куда, је отишла младост и лепота онога, што их је примао? Шта се вбило с оним силним љубавима, с оним ватреним обећањима, с. оним светим заклетвама? Кад се маркизу учинило да је довршио свој посао, устаде, уздахну и рече: — Свршено је и с тим! Али, за сваки случај, хтеде ца још једном погледа у Фијоку, те новуче руком но свима угловима. Обазривост није била узалудна: у једној пукотини на дну беше завучено још једно нисамце, чија пожутела слова дубоко тронуше маркижеву душу. Беше и то писмо обожавање жене, беше и то писмо ватрене љубави: али је имало нраво, што се није помешало с другима, толико се разликовало од њих!; Оно је подсећало старог слободњака на, периоду његовог живота,, када је његово срце пуно одушевљења и вере уљуљкиваио сном слатке домаће идиле. Тада је он имао тек двадесет и четири године (сад му јс било педесет пет): више је избегаво друштво, но што га је волео, више је мр-