Zvezda

ВРОЈ 10

3 Б Е 3 Д А

(ЈТР. 77

— Верујте, то је све што вреди. — Најносле, реши се Марсел после подужег расуђивања. гледајте што више. — Као за самога себе, драги господнне: имајте уверења! II Три месеца протекоше, а од бележнпка никаква гласа; још три протекоше. опет никаква гласа. — Да ли ће се тај посао једном свршити, рече сликар сам себи. И поново отпутова у Вирелај. — Ја вас очекивах, рече му г. Барбо; изгубисте ли стриљење ? — Најзад. Ја се надах бржем решењу. Јесте ли изврпшлн све што треба ? — Дабогме да сам извршио. — Ца нико се не пријављује ? — Нико. — Што то? — Несрећна ствар! Ваша се кућа не може никад продати! — Шта то велите? — Та је кућа нечиста! — Па онда!.. Верујете ви зар и у таке будалаштине? — Није стало до тога шта ја верујем него шта се -о њој прича. Сваке ноћи, од онога дана када објавих да је за продају, све игра, све бубња у кући вашег нокојног рођака, а ви сте је оставили украшену његовим намештајем. Ту вам је безгранична лунњава. — Приче! — Ја сам врло далеко да бих могао чути; али сам сам ишао тамо ире четири месеца. Видео сам дар-мар. Намештај поремећен и исиревртан, стоно посуће ноломљено, елике откачене од својих ексера. — Дајте ми кључеве. — Ево их... Д1та ћете чинити? — Има ту нека тајна коју ћу ја открити; хоћу да дознам, н дознаћу! Ш Кућа рођчкова беше скромни навиљон. доста добро озодан, али већ старе конструкције. Трп одаје нри земљи, један нодрум, један таван; то је све. У њу се приступа номоћу иеколико степеница, пошто се најпре нроће малено двориште опасано зидом на ком се налазе врата за изла:зак на друм често иосећиван кириџијама. С једне стране надази се кућа крчмарева, с друге стране простире се зем.љшнте добро за обраду али упарложеио. Једно за другим, п не без муке јер су браве отиочеле да рђају, Марсел отворн врата Спољна, но том од стана. У њему беше све иепрегурано. У сали где се наравно. по најнре улази, сто и столице оборене, орман за носуђе отворен зјапи, а само посуђе у иарчета поломљено; у соби постеља нопречена на вратнма, орман празан ,а рубље растурено но поду, слике иопадале са дувара а сгаклета им полунана; у кујни посуђе бакрено н блехано разбацано но ноду. — Право мало разбојиште! рече Марсел без икаквог узбуђета. Прикуни иарчета н избацн их на поље а ствари размести, кревет покрп белим застирачем н нође.

Ну у тренутку, када хоћаше изићи у двориште сети се да нпје прегледао нодрум. Из нове одаје стуни у њ нодигнув поклопац. На овом месту ништа наје нзмењоно: неколико иразних бурадн, неколико прашљивих боца такође празннх и гомида дрва, све на свом меету. Ту се није ништа дирало. -— Разборити духови! рече сликар; бојали су се да не озебу! Попе се, затвори врата, и оде у суседну крчму. Жером, газда, добро га познаваше. Приђе му говорећи: — Ви сте ваљда дошли да нрегледате ваше имање, г. Марселе, које нидо неће кунитн?.. Зацело несрећа!.. Без сумње, дозналп сте шта се ту догађа?.. — Реклн су ми; а и видео сам. — Алп још нисте чули!.. Ах! господине, човек мора веровати да тамо сами ћаволи послују! — Ја пх не бггсаветовао да оиетдођу, одговори сликар, јер их имам чим дочекати. То рекав показа револвер; крчмар се засмеја: — Куршумом? рече. Духови ће се томе нодсмевати! Просто као сунце даху ветра! И Жером отноче прнчу о природи духова, неонинљивих, нематеријалних п невидљивих; а његова жена не проговорив дотле ни речи, климаше главом понављајући: Тако је! Тако је! Али Марсел прекиде њихов говор: — Добро! Држим да ћу их впдети! рече. Дајте ми вечеру. Кад вечера он се диже. — Идем да спавам, рече. -• Зацело не у кући покојног рођака? новика крчмар. — Зашто не? Видео сам, хоћу и да чујем. Зато сам и дошао! IV Један дан путовања прнуготовљава добар сан, а Марселу још младом човеку у толико већма; и Мор®еј не требаше га дуго љуљушкати јер већ беше у земљи снова. На столу лампица заврнута слабо осветљаваше собу. Он спаваше чптав сахат, док га некакав нзненадно произведени шум у првој одаји не трже иза сна. Брзо скочив с постеље, дограби ламну и свој револвср те јурну у салу: тамо нађе преврнут сто... али више никог! Уђе у кујнуонет никог! Врати се и нрегледа улазна врата: она беху два нут забрављена!.. Остаје још нодрум. Пожури тамо. али п у њему пуста титнина! Иначе има још само мален нрозор иодрумски, који гледа на малено двориште, али кроза њ једва да би прошло мало какво дете. — Хм! Хм! учини сликар, ама то неки ђаво јест!.. Само да ли ће оити већи од мене? Не леже поново да би био спремнаји у случају нове узбуне. Али те ноћи дух остаде тамо где је. Изјутра Марсел изиђе да доручкује. — А! а! суседе, узвикну Жером видећи га где улази, ви као да нисте ноћас добро спавади?.. Та и ове ноћи боше некаква лупа укући вашег ро!>ака! — Од куд ви то знате? — Којешта! аа и ми чак били смо пробуђени!.. Све се овде чујеЛ. Да ли да помислим да сте то ви лунали уређујући ваше покућанство?