Zvezda

СТР. 82

3 В Е

з Д А

БРОЈ 11

сто пута су бољи од ових наших задртих Србенди, саветује кума Лу.дка удовицу. — Оставимо се тога разговора, госпођо, па по})Имо тамо код њих, да неби пало у очи ово наше одвајање на само, рече удовица иа отворивши врата узе под руку кума Јулку и готово је на силу одведе у трпезарију. Кума Јулка је била ван себе од љутине, што никако не може да сазна шта се то кува са Салком, на кад виде да су они у трпезарији већ устали и праштају се са гостом, она брже боље натаче свој шешир на главу и, ни сама не знајући зашто тако нагло оставља сво друихтво, опрости се на дохват са свима па оде. Кума Јулка је толико срдита била, да је заборавила на свој прохфам, који је по подне имала да изврши, те је чисто блудила улицама као ишчекујући помоћ од некога. У томе је поздрави г. Жвакић, мушка прилика жене а 1а кума Јулка, а њу као да обасја сунце. — Добар дан, г. Жвакићу. Баш као да сам вас поручила. Ви и онако немате никаква посла, а познајете се са Саветиним, та са Булбулдеровићима, па вас молим, идите сад одмах код њнх и сазнајте све што можете о Красићу, бележнику из Карловаца. Ствар се мене тиче, а они је крију, међу тим од тога може бити да зависи мој будући и онако чемерни живот. Молим вас г. Жвакићу учините ми то, па ће и за вас добро бити, нарицаше кума Јулка. — Па шта управо да сазнам, упита Жвакић? — Сазнајте све што можете, а поглавито узрок доласка Красићевог у Београд и дођите пред вече код мене да ми кажете шта сте сазнали, одговори кума Јулка па умаче, да неби Жвакић дангубио у разговору са њоме. Жвакић је знао да је кума Јулка „из нрека", а знао је да оии из нрека често под старост нас.геде каквог ујака „велепоседника" или какву тетку сапунџику, па кад је Красић бележник, а кума Јулка рече да јој будући живот зависи од некакве тајне, па да и њему, Жвакићу, може нешто добро бити ако... Ту Жвакика памет за тренутак остави, па се онда опет прибра и рече: дабогме да се ствар тиче наслеђа, које хоће да смота онај Муфтаџи ефендија Булбулдеровић — и упути се брзим корацима да изврши постављеии му задатак. Кума Јулка, поставши несиособном за сваки даљи „рад", оде право кући, где је Жвакића са нестрпљењем очекивала. Пред вече донесе јој Наета једно пиемо, које она са највећом узбуђеношћу отвори, јер је нознала у њему рукопис младе удовице. Писмо је било ове садржине: Драга госиођо! Излив најнежнијих ссећаја гони ме да вам се обратим са овом молбом: Љубавне песме Салка Мандучића Божеског вашој бившој пријатељици, која се дрзнула била повредити тајну срца вашег, немојте никоме из руку дати, па ма ко их од вас тражио. Апелујем на вашу част; а ви ћете у скоро сазнати

све што треба, само ћутите и никоме не казујте да сам вам ово писала. С поздравом ваша искрена пријатељица Еосара Сад тек кума Јулка није знала шта да мисли, а Жвакића још нема! Узе одати по соби, премести један фотељ на место другога, а овај други чак до ормана, па га онда догура до прозора и у томе угледа на улици Булбулдеровића, баш као да скреће њеноме стану. Заигра јој срце од узбуђења, засветлише очи пламом освете; али коме да се свети?... И заиста чуше се кораци у кујни, и закуца неко на врата, и уђе Булбулдеровић у собу. — Шта, зар ви сами самцити? Добро вече. Јесте ли се одморили од ручка и од посла? поздрави гост кума Јулку. — Добарвече. Јадан ми одмор, кад ме спопала као нека нервозна грозница. Извол'те сести, одговори домаћица усиљено мирним тоном. — Баш добро кад сте сами. Имам са вама један разговор, отпоче Булбулдеровић, није баш важан, алп је поверљив. Ствар се тиче женидбе, па знате како је то, све се крије док се не осигура венчање. Онај господин, што је био данас код нас на ручку, хоће да се жени. Он је из прека, па управо нема шта овде ни да крије... — Па честитам, честитам, прекиде га кума Јулка. — Коме честитате ? — Па вама да коме ћу. — А што мени, Бог вас видео, кад сам ја о жењен, убезекнуто упита гост ? — Та ви ме нисте разумели, одговори домаћица, ја честитам вашој кући, јер видим да се ствар тиче Косаре, само нека да Бог да се сврши... — Јохг, брате, није то. Каква Косара, није њој до удаје. То онај, знате, онај бележник хоће да се жени, па има ту неки ђаво, некакве лудорије. Оно не вреди о томе ни говорити; али тек дођох да нешто и са вама свршим, као велим стари смо пријатељи, па што неби и учинили, стаде Булбулдеровић изводити онај начин да кума Јулка не осети како су за Салка судбоносне његове љубавне песме. Мој стари лопове, мислила је кума Јулка, ти мислиш ја не знам да то није бележник, него је она Мицикина будала Салко, за кога ви сад хоћете на силу Косару да удате, па се бојите да она то не поквари кад Салку тресне у очи оне песме. Оно истина, мислила је даље кума Јулка, требала би сад да се осветим Косари што ми се није одмах поверила; али нећу, и ја сам удовица, па ми једна другу треба да потпомажемо. — Па шта ја могу да учиним у ствари, која се мене баш ништа не тиче? упита кума Јулка. — Ви можете много да учините, одговори гост. Кад би ми дали оне песме Мицикине што су код вас, ви бх! усрећили два бића и стекли својој души велики севап.