Zvezda

СТР. 108

3 В Е 3 Д А

БРОЈ14

После су јој објаснили да свака девојка треба да се уда и да ће се и она једаипут морати удати. Чудно је то звонило у ушима њезиним а још јој је чудније у срцу одјекивало. ,.Удати се!... А што се баш девојка мора удати? ТГТто она не би остала код оца и мајке кад јој је ту добро? ТТТ та је ето, на пример, мени рђаво код оца и матере? И зар би ми бајаги, негде и код некога било боље?... И она се заверавала по сто пута самој себи да се неће никад удавати. Једнога дана рече са свим озбиљно Милени: — Знаш ли шта сам смислила ? — Шта ? — Да се не удајем ! — То не може бити ! — Зашто? Шта ми смета и овако ? — Е не знаш ти! Мама вели: свака девојка мора да се уда. — То сам и ја чула, али зашто мора? — Зато да не плете седе. — Добро; а зар ћеш се ти удати ? — Хоћу. — За кога ? — То још не знам, али ћу се свакојако удати. Има ту пуно младића. Један сваки дан пролази поред нашег прозора и свакад погледа овамо. Не знаш како је леп! Има лепе, црне очи баш као ти! Ђак је још, носи књиге под иазухом. Веома ми се допада. Ето, причекај мало, сад ће ои проћи, јер у једанаест сахата увек овуд прође. — Баш ћу причекати! — Ходи, седи овде да га боље видиш. Лепје, доиашће се и теби. Нису дуго чекале. Одмах после једанаест сахата прође предмет разговора поред прозора. Милена се беше готово са свим нагла да му се покаже. Он баци поглед, збуњено саже главу и прође. — Шта велиш? Је ли деп ? — Јесте — рече Пава. — А како му је име? — Не знам. — Како то ? — Тажо, не знам. Али има више од два месеца како овуда пролази. Мени се веома допао. А теби ? — И мени. — Ето, за њега бих се могла удати. А ти ? Пава слеже раменима, али не рече да не би. IV То беху те њихове девојачке тајне. Милена би доста пута о томе и пред ким другим говорила, али Пава никад. У земљу је хтела пропасти кад би год Миленива мајка проговорила реч о њиховој удаји, док би се Милена још о томе с мајком и препирала. У осталом, Милена беше са свим друкчија. Она је за веколико месеци већ волела неколико њих. Оног ђака, што је поред прозора пролазио, већ је и заборавила; видела га једанпут у поцепаним ципелама, и одмах јој постао одвратан. Сем тога, у Пантића се кући говорило о томе а у њеној никад.

Никад Пава не чу оца или мајку да јој о удаји говоре. Она је за њих бида девојка само онда кад би радида какве детињарије па би је прекоревали. Ади у току године дана она се навикла потпуно на мисао о удаји; сад је већ и с-ама мисдида да свака девојка треба да се уда, да је чак и срамота остати неудата, и чудила се и смејала сама себи, како је могла миелити онако глупо. Кад је већ дошла самосвест о девојаштву, онда је бацила на страну све што беше детињско. ЈГутке више није узима.да у руке; бегала је од детињских радова. вего би обично узчмала вез и везла ; вез јој се чинио прави девојачки рад И ништа је не би тако вређало као кад би је неко као дете сматрао. Поред свега, што се онако с Миленом волела и слагала, беше међу њима велике разлике. Пава, на пример, беше нека врсга сањалице; повукла би се у се и премишљала своје мисли и вазда је имала по нешто што не би ником казала — док у Милене беше све као на длану. Она се опет не би устручавала да исприча све, што јој је на срцу или језику, па ма ко ту био. Пава је волела усамљеност, тшпину, мир, где се лепо да мислити. Она је вазда идејалисала о шуми, цвркуту тичијем, маленој, белој и чистој кућици — док би Милена волела више друштво, галаме, проводе, светину. Њу је самоћа сневесељавала, она се осећала као болна у њој. Требало је иосматрати ове две шипарице оиога дана кад се Милеиа спремала први пут на бал. Пава, разуме се, није се спремала, али је била ту да помогне Милени обући се, да је спреми, управо да је она прва види у белој балској хаљини. Тога задовољства не могаше сс ни једна одрећи. И Пава се свесрдно предала послу, само да јој другарица што лепша буде. Стотину ситница имала је она на уму; рекао би човек да је у томе била брижнија и од саме мајке Миленине. А Милена заиста беше лепа у белој одећи као вила Пава је окрену на све стране, загледајући мајсторским погледом, па онда рече: — Готово! Од тебе, златнице моја, неће бити леигае девојке на баду ! — Ох, како бих волела да си могла и ти... — Не, не! Шта ћу ја? Прво ја не марим за балове — ти знаш — а после, грехота би било строшити толики новап на одело. — А ја сам могла? Ти си лруго. Ти си богата, имаш — ја немам толико да могу з.асебито балску хаљину купити. — Чујеш! Сутра дођи, све ћу ти причати! — Хоћу, доћи ћу. Кола већ чекаху. Отац и мајка Миленина већ беху готови. Милена се пољуби с Павом, као да ће куд на пут, иа се упутише колима. Пава пољуби у руку оца и мајку Миленину, пожеле свима пријатну забаву, па се врати кући, потпуно уверена, да ће Милена бити најлепша на балу, н ?ато беше задовољна. Код куће је мати упита загледајући јој иснитивачки у очи : — Оде Милена ?