Zvezda

Број 19

3 В Е

3 Д А

Стр. 149

— Али ово је озбиљно! А после.... — После? — После и један сан! Јутрос само мало сведох очи и сасним.... Па застаде да би измислила сан. — Шта си снила? — Снила сам, као дође ми нека наша тетка Сарка, што је још давно умрла, па ме узе за руку и поведе са собом. Ја сам ту тетка Сарку волела, док сам мала била; али јој рука беше хладна као лед ледени, да ја тргох руку. »Нећу ја с тобом« — велим јој — »Али мораш — вели — овамо сам ти лепо место спремила! Овамо ходи!« Па ме опет докопа за руку и повуче за собом. Наједанпут наста мрак, а мене обузе зима те се тргох. Ето шта сам снила! А кога мртви зову, није добро! — Није то ништа! Нећеш ти умрети, не дамја! рече Милена брижно и загрли је. Њој је годило што се тако лепо лажју извукла из незгодна положаја, а још више што је видела да је Милена воли, па јој рече: — Хајде, обуци се, озепшћеш. И Милена седе обувати чарапе. Чим се обуче, оде те исприча мајци сан Павин. Пантићка поче обичним фразама тешити Паву: — Е, чуда Боже! Сан је лажа! Шта и шта пута сним ја да се ваљам по дукатима, па кад се пробудим — оно ни марјаша! Немој ти о томе мислити, дете моје! Пави је годило што је тако теше и.што је толико мазе, па навукла неку озбиљно киселу миму на лице и кад кад, кад би је Милена или мајка њена погледала, осменула би се онако болно. Али, кад на подне прође Гајић иоред прозора, ирође и њу њена бољка и њено нерасположење.... — (наставиће се) —

У ЗАВИЧАЈУ. Приотаништу, моме родном крају, Брод живота тихо, тихо плови, А е обала, где цвети^и ејају, Брује гласи и поздрави нови. Брод се миче сзе ближе и ближе; И док мишљах на пучину ону Дотле сумња са крме ее диже, И клонула у море утону! Сокољанин.

ГДЕ ПОМОРАПЏЕ ЗРУ : ОД н. а. /бејкина (Наставак) XIV Корак по корак компанија одмицаше. Указа се здање са целом галеријом дућана. Они се попеше на галерију и пролажаху поред дућана с најразноврснијом помодном робом; беше ту и других тричарија, и предмета, израђених од лакована дрвета за поклоне, као: .кутије за дуван, цигаре и палидрвца, портмоне с натписом „№се" и т. д. Затим наступише редови колачарница, на чијнм прозорима, у дивним плетеним корпицама, виси шећерно воће, којим се толико слави Ница. На сваком комаду означена је цена. Глафира Семјоновна је зверала на све стране. — Боже, како је све то јевтино! узвикује она. Гле, Никола Иванићу, ова, израђевина од палмова дрвета стаје свега три франка. А портмоне, портмоне.... франак и по... Па то је џабе... Ово треба купити. — Али на што ће ти, душице? Ниси ли у Паризу ваздан којекаквих тричарија накуповала? одговори овај. — Е, оно је у Паризу, а ово овде. На што ће ми? Чудно питање... За спомен... Ја хоћу да имам из свакога града по какав спомен. Ваља, у осталом, понети што на поклон рођацима и познаницима. Иначе, како би било: дођу људи, а ми — немамо чиме да се похвалимо. Гле, овај дрвени суд, стаје свега пет франака. Купи га... — Та, ког ће ми врага ? — Све једно, ја ћу ти купити. Имам новаца што сам на игри добила, не стаје ме ништа. И овог шећерног воћа ваља узети, бар један пар корпица. — И то за спомен? — Не заједајте ме? прасну Глафира Семјоновна на мужа. — Ви знате да ја то не трпим. Хвала Богу, нисам извећала, да шећерно воће купујем за спомен; али опет хоћу да носим корпицу кући, те да тамо виде, како се воће шећери. Гле, цео ананас ушећерен, ево целе поморанџе, целог лимуна. И она зађе по дућанима и стаде куповати свакојаку ситнурију. ■— Више од тридесет рубаља сам добила на коњу, слободно могу овде половину строшити, — говораше она себи. — Не би ти сметало, да мало те новце попричз^ваш, кад си наумила ићи у Монте-Карло, да на рулету играш, рече јој Никола Ивановић. —■ У Монте-Карлу ће се још зарадити. Видим већ, да је сјајна звезда моје среће синула. — Скочи, па онда реци: хоп! — Не, не, знам ја себе. Оно кад се окрене само, онда иде. Знаш ли оно у Петрограду, о празницима? Знаш ли да сам на други дан Божића код Парфена Михајлића четрнаест рубаља добила на картама, па сам после и за све време празника једнако добијала ? А у Монте-Карлу, ако само будем добила, ти знај, ноловину дајем на поклоне. Овде си ми окупио џањкати за тричавих осамдесет франака.