Zvezda

Број 24

3 В Е 3 Д А

Стр. 191

— Шта ти је, шта ти је? Ти патиш, је. јш? — Да, — рече ми он тихо. — Али за што? Зар те ие волим? — Да волиш ме, душо. — Зар ти не волиш мене? — Волим, много. ' . Па онда? За што патиш? — Тако: не знам. Али она дисхармонија, што је владала међу нама пре .твубави, не ишчезе у љубави. Ми имаМо махнитих часова страсти, кад ти се чини да се десило ретко чудо, да су се стопиле две душе. Али кад мине онај час, душе се раставе хладне, а љубавнипи се погледају у лице, као да се не познају или као да су непријатењи. Као год оно што се осећа човек, који је наједанпут добио грозницу од четрдесет степени, па смртно ослабео, тако се осећах јадна и уништена и ја, чим би престало одушевљење страсти. Толико сам понижавана, толико срамоћена том љубављу, што беше створена само од пламена, да сам се гнушала саме себе. Да ли је он то схватао? Ко зна! Он је био срећан: а оно, због чега је патио, била је моја хладноћа, моје неповерење, моје одбијање. Међу нама искрсаваше то вечито питање: — Твоја ми се љубав не допада, Нино. — Немаш право: она је искрена. — Али не допада ми се. . —- А за што ? — За то што је сувише ватрена. — Тужиш се, зар, што си сувише љубљена? — Била бих рада да сам љубљена боље. — Како, бол^е. — Душом, срцем, Нино. .— Па тако те љубим. ■— Није истина. Он би ућутао. Његово ћутање ме је дражило : изгледало је као. да се потврђује мрски суд, што га бејах донела орЈвубави његовој. — Зар ме не умеш љубити боље ? — питах га, зар не умеш. — Покушаћу, — рекао би он снисходљиво. Ах, не испадаше му за руком! Одабрана сентименталност, префињеност духа, уважење, поштовање, поезија, сажаљење, да, и сажаљење, у љубави — све то беше њему непознато. Он није имао оне деликатности у срцу, за које је, у љубави, и најмања епизода од велике важности. Он није марио ни за моје мисли, ни за моје снове, нпје марио ни за моје идеале нити и за шта, што се односило на мој дух. На срцу му беше моје слободно време, јер Је њему требало; на. срцу му беше моја кућа, јер је била гнездо љубави; на срцу му беше моје расположење, јер од њега је зависио један састанак више или мање; на срцу му беше тон мог гласа, јер у њему је вибрирало да ли ћу га примити или одбити: једино мој материјални живот беше му на срцу, јер је тесно био везан за све радости у љубави. Чим би .се он ма и најмање за што заинтересовао, ма и најмање се растужио, ја га брижљиво, али узалудно, испитивах, да на послетку дознам, да ли се у његовој души креће или живи што друго, осем тог живог пламена: али све узалуд! Тај пла-

мен му беше све и сва. Кад бих подлегла каквој новој обмани, стала бих да га преклињем. — Та зар, дакле, ниси Кадар да волиш као и сва друга обична земљина створења? Имаш живаца а немаш срца? Имаш крви, а немаш душе ? Јеси ли ти какво чудовиште? — Како ми се допадаш кад си љута! — Ох, ти си створ неосетљив и одвратан, одвратан, одвратан! — Зар баш гако ? — рекао би он својим промуклим и умиљатим гласом. На моју жеђ за осећајем, том интимном и непобедивом потребом свих човечјих бића, која нас прати целог живота, он је знао одговорити саМо искушењем страсти. Монотон, досадан, немоћан да потресе и једну жицу своје душе, он је узимао само онакав облик, какав му диктоваше његов карактер и темпераменат. Моја му љубав беше постала потребна, као и ваздух, којије удисао, као и хлеб, којије јео: говорио ми је тако, мислећи да ми тиме даде доказа колико ме воли, а међу тим ја сам свискавала од једа због тих његових упоређења узетих из материјалног живота. Кад бих остала сама у својој соби, дуго пролевах топле сузе, због свог понижења, због свог непоправљивог пада. А што сам се, сутра дан враћала к њему, било ј.е. за то, што је тај Нино Стреса некако опчињавао мој разум: било је за то, што ми је, по кад и кад, својом ограниченом и јадном природом улевао сажаљење. Јест, ја сам доста пута плакала за собом и за њим, а нарочито за њим, што I а је судбина лишила целог једног света 4 љубави, плакала сам због неосетљивости његовог срца и немоћи његове душе. То бих му рекла, понеки пут, тако изрично и тако сурово, да би чисто, дошао ван себе: — Дакле ја сам једно ниско створење, као што ти велиш? рекао би он иронично ц тужно. — Тако је. — Па за што ме онда љубиш? — За то што нисам на свом месту, — рекла бих му јаросно у лице. Гледах га како се мења од једа и бола. Али шта ме се тицало? Он ме беше оковао несносним ланцима. Покушавах да их раскинем. Немогућно! Он је сносио сваку увреду, час мирно, час снисходљиво, час умиљато, и то не из љубави, не, то знађах добро, већ из навике на страст,. због мрачне али чврсте везе, којом страст стеже човека, из страсти за мном, за мојим уснама, за мојим мишицама! Беше лудо љубоморан, тако лудо љубоморан да ми, више пута, ствараше илузије о потпуној љубави. Ако бих се ја разговарала с другим човеком, он је запето пазио на моје речи и мој глас; ако бих се руковала, он је мерио стисак моје руке, коју пружах другом човеку; ако бих се насмешила, он би задрхтао и готово пошао, да се побије с човеком, на кога бих се насмешила. Та л?убомора била је тако слепа и тако ниска, тако неправедна и тако сурова, да се цела моја природа против ње бунила. Не усуђива^ се никаддаје изазовем, јер би ме кињиле сцене које би за тим наступиле, дајући ми нов доказ, да је Нино Стреса љубио и патио само живцима и чулима: не усуђивах се да је изазовем, јер, после бејах принуђена да према њему будем љупкија но икад; а, вероватно, он је преувели-