Zvezda

БРОЈ 25 ИЗЛАЗИ уторником, четвртком и недељом -«►ЦЕНА: га 1 меоец 1 динар или 2. зсрзтна

Претплату примају све поште у Србији и иностранству

БШОГРАД, ЧЕТВРГАК 26 НОВЕМВРА 1898 ЗВЕЗДА ПОРОДИЧНИ лист

ГОД. II

П ретплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена ппсмане примају се

Рукошси не враћају ое. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ У/1. БР. 9

ее>ој- го гпр. д.

Уредник: Јанко ЈУГ. Јјесе/гинобић е^оу 10 п:1=.

*

Кад на ведро, благо небо Мрак рашири крила овоја, И уморна душа тоне Уеред мира и покоја Ветри-ћ. шуми оа планина Чудне бајке из давнина. Он уздиже прошлоот древну, Што је тама давно крије, И пред око, што ое еклапа Тајанотвене елике вије, И затрепти душа чиета, А у оку еуза Олиота. Чао тихано нежним дахом, Он нејаону тугу буди, А чае ерце узадрхгћ.е Од ледене, грозне етуди, И око ее тад отвара Пуно огња, пуно жара. А он ле^е широм овета, И у ерцу наду диже, Или грми клетвом отрашном Ал' у еваки кутак етиже И молитва уеред мрака Пут небееког леОди зрака.

Л X- с. „ЦИГАНЧЕ" ИЗ ЗБИРКЕ „СИТИ И ГЛАДНИ" — Јанко М. Вееелиновић -«■- (наставак) XXV Међутим Гајић тога вечера беше код Пантићевих. Он се свесрдно забављао с Миленом и готово заирепашћен слушао њену причу о Пави. Кад на неког викну: бела врана, онда он оста бела врана; не може га од тога опрати ни Дунав ни Сава. Више му ни пријатељи нису пријатељи.

Тајанствени нестанак Павин даде повода разном тумачењу. И ови се сложише: да је некуд утекла. Неки чак испричаше и читаву причу: како су је видели с некаквим младићем баш онога дана, кад је од куће отишла, у Макишу. На ту причу се много што шта надодаде. Коне из дворишта шапутаху: — Ја сам видела да та неће дуго девовати! — Ја сам је виђала с једним господином. — А ја с једним столарским калфом у Топчидеру. — Ја сам се само чудила господар-Пантићу како је могао гледати да се његова госпођица кћи дружи с њом! Али би тај шапат умукао чим би видели Стојадина и Христину. Пред њиша нико не имаде срца речи рећи. Има несрећа пред којима и највећи завидљивац и пакосник уступа. Ко је видео овог несрећног оца и ону јадну мајку, тај се морао пренеразити. Несрећа их скаменила те не умедоше ни бола исказати. Витки стас Стојадинов клону а коса оседе. Да им је умрла не би их толико убила. Те су приче летеле од уста до уста, рекао би да их је сам ветар пренашао, па су тако доспеле и до Милене. — Ко би могао помислити! — узвикиваше она. — Ко би о Пави могао помислити да је таква! — Мени се она никако није допадала — рече Гајић — И, право да вам кажем, није ми било право кад сам видео да се с вама дружи. — Ех, није вам било право! А овамо сте се и сами с њом радо забављали!.. — добаци му Милена и погледа га испод ока. — Хвала на тако високом мишљењу о мени! Да нећете рећи да сам због њеидолазио? Молим

вас, реците!

рече он намрштено.

— Нећу баш то да кажем, али.... Гајић се диже. — Опростите, госпођице — рече — али после тих ваших речи мени не остаје ништа друго него да вам кажем: с Богом! — Па шта је? Шта сам вам казала?... Зар се с вама не може ни нашалити? — рече она преплашено, бојећи се да не иде. — Такву шалу не трпим! Ја не трпим да ме сравњујете с таком девојком! Ја сам у вашу кућу