Zvezda

Број 25

3 В Е 3 Д А

Стр. 199

и месецима, ја знађах добро да будно срце Ђустина Морели беше моје, толИко моје,. да ми га не могаше одузети никаква жена, никакво време, никакав размак. У најсуморнијим и најтежим часовима свог брачног живота, кад је изгледало да сам била лишена сваке нежности, милоште, сажаљења, у страховитим кризама и мучним немоћима, помисао да ме љубљаше Тзустино Морели, тихом, нежном, сталном и истинском љубављу, враћанте ми сву моју исцрпљену снагу. Кад и кад срела бих га после тих ужасних периода, и он би ми се учинио онакав каквог га гледах у својим сновима, добар, срдачан и умиљат. Кад би се срели на само, он би ме мило и сажаљиво погледао, узео моју руку и, не стежући је, лако пољубио врхове прстију, зовнуо ме именом, ништа више, али таквим умиљатим, љубавничким гласом, да ме тај глас, та реч, та милошта увијаху у атмосферу најчистије љубави. Он би се са мном мало разговарао: задовољавао се да ме гледа с бескрајном нежношћу; слушао је мој глас и уживао у њему као 3? каквој тајанственој музици, коју разуме само његова душа; а ја, гледајући тог ретког љубавника, не говорах му ништа о својим патњама, хтедох да уживам у томе тренутку узвишене утехе. Појимах да је он читао у мојој души и да му беху познате моје најтајније мисли. Ако бих била тужна, покушавала сам да то скријем; и учинило би ми се да сам ту своју тугу добро скрила, али одмах за тим видела би је магички пренесену на њега. Ох, он је знао све, издалека, ма да му ја не причах своје несреће, ма да му не писах о томе ни једне речи! Кад би ме, после дужег одсуствовања, видео, узео би ме за руку и рекао с бурним саучешћем према мојим боловима, које је назирао: — Јаднице, јаднице! Ја плаках, кад год бих чула ту реч. Он ми не би рекао ништа више, оставио би ме да плачем и брисао ми сузе својим рупцем, милујући благо моју косу, као да ме благосиља. Ништа више. Моје су сузе полако усахњавале, душа ми се умиривала и ја још једном појимах, да је љубав Тоустина Морели била једина моја утеха. Враћах се кући умирена, с новом снагом у себи и с веселим сјајем у очима. Мој муж ме гледаше неповерљиво, а његово неповерење проузроковаше му гнев, а у том гневу се порађаху они дуги или кратки призорн што беху отров мог живота. Алп шта је то марило? Ја имађах противотров. Верујући у узвишену љубав, којом ме љубљаше 'Бустино Морели, знајућида на овом свету, на овом широком свету, пуном јада, има неко ко ме воли, ко ме обожава жртвујући самог себе, ја одговарах свом мужу леденом равнодушношћу. Мој муж би ме се окануо; ја бих отишла у своју собу, зарила се с устима у узглавља да могу шапутати мило име онога што беше мој сггаситељ. Цела моја душа расплинула би се тада, усхићена нежном захвалношћу према тој милостивој љубави што беше животни сок целе моје снаге. Не знајући како да дам свом срцу одушке, стадох му писати дуга, збуњена писма, која више пута морадох цепати, не иославши му их; ретко кад испадало ми је за руком да му које упутим. Сентиментално нагађах издалека какав ће утисак на њ учинити доказ, да је Анино срце његово и да му се вазда и увек пре-

даје с одушевљењем. Али моја сентиментална нагађања нису се ни у колико испуњавала. Ја га не виђах у скоро. Он ми не одговараше никад. Не знађах ништа. Заборављах на своје писмо. Кад бих се, каквим пуким случајем, састала с њим, не бих му рекла ништа, срећна што сам само крај њега. Осећах да га моја бујна природа малко жалости, те се умеравах. Па онда наши осећаји беху и сувише племенити и узвишени, а да би их расипали у тренутцима испуњеним љубављу. Шта више наша љубав била је без дела. Виђали смо се и сувише ретко, те немађасмо кад бавити се свакодневним стварима. Говорасмо о љубави, тихо, умилно, с обазривошћу лица, која много пате, која се боје да пате; и у сваком његовом погледу беше толики душевни излив; у његовим рукама, што држаху моје готово не стискајући их, бејаше толика силна наклоност; у његовом гласу беше толика бујица љубави — да ја заборављах целу прошлост, да више не страховах за будућност, и осећах се потпуно срећна покрај Тзустина Морели. Силна туга свила би ми се у срце, кад год бих се растала с њиме, и у колико је време пролазило та туга је бивала све силнија; тек што би отишао, а мене би обузео страховит осећај празнине и смрти. Али он је одлазио од мене, како је изгледало, миран и без бола, па пошто ме је љубио, ја говорах себи, да је сама та његова мирноћа примерна и чиста, да једино његова душа појима љубав у узвишеном облику. Кад остајах сама, размишљах како ме је Бог везао за мрска ми човека, који ме презираше; како је за мене умрла свака срећа и нада, али како у накнаду за то имам, у потаји, најлепши облик љубави што га може бити у ограниченој и бедној природи човечјој, и како могу да се поносим с љубављу Ђустина Морели као с највећим благом на свету. Али, из тог душевног одушевљења, што га тако брижљиво прикривах, роди се у мени ватренија жеђ да видим човека, који ме љубљаше и кога љубљах, да сам крај њега, да живим онде где живи и он. Моја кућа и мој муж беху мн мрски, одвратни; а у својој машти гледах сунчев сјај, радост, милошту и уживање само онде где беше Ђустино Морели. Почех га тражити чешће, а кад бих га нашла, с изразом оне његове бескрајне нежности, видела бих у њему мученика. Одмах сам се кајала што сам га тражила. Питах га: — Јесам ли учинила рђаво, што сам те потражила? — Не, душо, учинила си врло добро — рекао би умиљато. Али и та умиљатост била би тужна. Можда је страховао за мене. — За што ти није мило што сам те потражила? питах га опет. — Мило ми је. — Не, не, није ти мило! — Ох, Ана, не говори тако. — Па онда ако ти је мило, видећемо се и сутра. — Да... — рекао би он после једног тренутка снебивања. То снебивање тровало је моју радост. Ја сад опажах у њему оно, што пре никад не опажах, а то је непрестано колебање, немир, који није могао да угуши.