Zvezda

Стр. 212

3 В Е 3 Д А

Број 27

Позваше их после представе на вечеру, разуме се и Паву с њима, што управитељ прими од свег срца. Пава се мало окуражила. Друге сцене ишле су много боље. — Та ви ћете бити глумица ирвог реда! рече јој глумац што је играо Обилића. По свршеној представи она свуче оно одело, што јој управитељка беше позајмила, а ова је поучи и како се »декламује«. Кад је била готова она обуче своје руво и изиде с управитељком у публику која се беше скоро разишла. Радознали погледи беху на њу управљени; она је чулашапат: »то је она!... То је она!...« и ишла кроз онај свет у неком чудном расположењу што се мешало с поносом и скромношћу, па чак и са нешто стида. За столом их очекиваху све млади људи. Све се диже на ноге, кад оне дођоше, те им дадоше, почасно место. Сад отпоче представљање. Беху го махом млади трговци и чиновници. Оно поштовање што јој указиваху" годило јој је. Она се снебивала у толикој ненадној срећи, а у срцу подаваше јој се све више и више. Дође и управитељ, и отпоче вечера. И ако није цео дан ништа окусила, она опет не беше гладна. Тим више осећала је жеђ. Толике услужне руке ставише јој се на расположење да је наноје специјалитетима смедеревским. После неколико чаша њу обузе неко расположење, одреши јој се језик и она поче разговарати. Разговор је био махом празан, али је тек разговарала. Отпоче песма. И она стаде певушити; замолише је да отпева коју несмнцу. Пошто није знала никакве друге сем оних што је од оца научила, она поче певати старе песме, али им даде толико душе, да се друштво раздрага. — У здравље уметнице! — викну један. Громко »многаја љета« одазва се на његов узвик. Здравице се стадоше ређати једна за другом, све китњастија за китњастијом; у свакој беше њено име обасуто најлепгиим придевима... Слава је занесе и однесе као вихор XXIX Као манита иредаде се том животу. Он јој се ослади; она чак бегаше и од мисли којабијепотсетила на њен некадашњи живот; бежала је од сама себе. Зато се вазда кретала у друштву. Вечери и ноћи проводила је пијући и певајући а дане у разним излетима по околини, то с овим то с оним. Њено скромно руво заменила је давно најпомоднијом тоалетом. Она је била права глумица, али нико није то у њој поштовао, нико то од ње није изискивао; могла је играти како хоће, могла је да ни речи на позорници не проговори, опег би брала лаворике.

Оно што је она имала, оно чим је она опијала и заносила не имађаху друге, не имађаху у себи њене моћи и њене дражи. А она је просипала своје дражи као распикућа, нештедимице, мислећи да тога неће никад нестати. Није гледала ко је, није се тицала њу личност предала се она матици која ју је дохватила и јурила бесомучно у своју пропаст. Пила је сва пића, пила бесомучно; чак је у томе налазила и неке славе. Поносила се кад би ко рекао: — С Павом си пио! Онда наздравље теби! Била је богата, имала је и бацала је. Ни за што се није погађала, она је скупо плаћала сваку своју жељу.... Ноћи ироведене у пијанству, умор, неспавање, силно трошење снаге, поче остављати трагове. Најпре кијавица, онда мали кашаљ, па све већи и већи, па онда иромуклост — због које неколико дана не могаше изићи на позорницу — па катар — тек њено се здравље подрони. Она осећаше да не може више као што је могла.... Друштво се спремаше да остави Смедерево и да иде у Крагујевац. — Хоћеш ли и ти, Паво? — питаху је њени пријатељи. — Разуме се. — А што не би остала овде? — Шта ћу ? Идем даље да видим; хоћу да проживим још мало. Ви сте сити мене, а и ја вас! То је говорила онако преко рамена. Нико не би рекао да је то некадашња Пава. То вече се приреди једна пијанка у част глумцима. Сви су били на окупу. Смедеревци хтедоше да се покажу, да омиле Смедерево. Вечера је била изврсна, пиће још боље. Пило се, певало и наздрављало. Све беше одушевљено. Павиној раздрагапости не беше границе. Она је пила сваку чашу на душак и невала песме нешто промуклим гласом али поливајући се сузама. Све је одушевила. — На својој ћеш ватри изгорети! — викину јој неко иза стола. — То и хоћу! — Молим вас, госпође и господо — рече онај •—• допустнте ми да напијем појезији. — Батали! — викнуше неки. — Нећемо здравице! — Али ја хоћу! Хоћу да напијем Пави! — Живела Пава! — Дакле.... — Живела! Живела!.. Пава се насмеја грохотом, па се тек одједанпут загрцну и закашља. — Дајте јој чашу воде! Она ману 'руком, дохвати из џепа рубац и притиште га на усне. Крв обоји рубац....