Zvezda

Б рој 32

3 В Е 3 Д А

Стр. 255

— И ја! Где већ наше није пропадало! Свакојако је ово боље, него да тај новац бацимо на вртушку, махну Коњурин руком. Исплатише кочијаша што их је дотле довезао, па се посадише у екипаж са два коња, и јурнуше по глатком, као платно равноме путу у Монте-Карло. Беше узбрдица. Показаше се раскошни изгледи на море и на горе, свуда виле, окружене палмама, миртама, поморанциним дрвећем и ловором. Нови кочијаш, — човек у годинама, са проседом, клинастом брадом, и црвеном марамом на врату, што се носила по традицији, заведеној од странаца сматрао је за дужност бити још и чичерон. Сваки час обртао се он својим паслжерима и бичем показивао здања, мимо која се пролазило, а тако исто и изгледе; говорио је без престанка. Говорио је рђаво француски мешајући у говор талијанске речи. Глафира је од свега говора тек по нешто могла разумети, а њени сапутници нису разумели ама баш ништа. Наједанпут, Глафира стаде загледати кочијаша; лице јој се учини познато и она узвикну: — Замисли, Никола Иванићу! Овај кочијаш је онај исти старчина, што ми одузе јуче у Касини мој добитак, кад сам играла на Лисабон! — Хајде, Бога ти! — Заиста је он! Погледах га сад и познадох. Она иста марама, она иста клинаста брадица, и онај исти прстен с печатом на прсту. Ја ставила на Лисабон два франка, а он на Лондон; кад доби Лисабон, он се стаде свађати, вели: ја сам на Лисабону добио! па зграби моје паре и побеже. — Та не може бити! одговара Николај Ивановић. ј Међутим, кочијаш је чуо са својега седишта речи: „Лисабон" и „Лондон" па се окрете и познаде Глафиру Семјоновну и стаде разговарати с њом о јучерашњој игри у Касини. Он се правдао и уверавао да је добитак на Лисабону био заиста његов, а не њен. — Гле, гле, овај и не крије да је баш он био тамо! Не крије да је зграбио мој добитак! Ево га и сад вели, да је он добио на Лисабону, а не ја! Ах, ниткове ! Јух! то је тек нитков, прави нитков! — викала је Глафира Семјоновна. — Знаш, он ми је око цвадесет франака зграбио. — Пхи! то је чудо од кочијаша овде! Просто, невероватно! Напоредо с господом улазе у играчке куће, играју на вртушци, и још кајшарлуке изводе! — чудио се Николај Ивановић и одмахивао главом... Мало постоја за тим а он викну: -— Ама, чујеш ли ти ово, Коњурине? — Тхе! Цивилизација... шта да му чиниш!... одговори овај. НАСТАВИЋЕ СЕ —

ИЗГУБЉЕНЕ РЕЧИ КАТтаК МЕЈШЕ8 «■- I Намисли, једанпут, једна врло свирепа Вила, лепа као цвет а лукава као змија, да се освети народуједне велике земље. Где беше та земља? Да ли на каквом узвишењз', или у равници, крај обале какве реке, или близу мора? Историја о томе ништа не говори. Може бити да та земља беше близу оне краљевине, где вешти кројачи прављаху принцезама хаљине, лепше и сјајније од месеца и звезда? А какву увреду беше Вила претрпела? Прича о томе такође ништа не говори. Можда беху заборавили позвати је на крштење краљеве кћери. Мислите како хоћете, али будите уверени, да она беше силна у своме гневу. Она се не хтеде осветити тиме, што би заповедила својим малим духовима, који су јој служили у место пажева, да запале све палате и колибе, или, што би заиоведила, да увену све руже и јорговани, или најпосле, да све девојке постану ружне и крезубе. Она би могла пустити кроз улице аждаје, које бљују дим и ватру; могла би заповедити сунцу, да обиђе ову гнусну земљу; могла би заповедити бурама, да почупају сва дрвета и разруше све зграде. Али она изабра још ужаснију освету. Као што лопов украде из кутије најлепши адиђар, она учини, да људи и жене забораве ове три божанске речи: „Ја те волим!" Пошто изврши своју гадну намеру, она се сакри, и да није имала најлепше усне на свету, осмејак, који јој тада заигра на уснама, био је ужаснији и од ђавољег ругања. II У прво време људи и жене само у пола приметише неправду, коју им Вила учини. Чинило им се, да им нешто не достаје, али не знађаху само шта. Заручници, који у вече заказиваху састанке у каквом усамљеном ружичњаку; суиружници, који се тихо разговараху крај прозора, наједанпут престадоше да се гледају и љубе. Они осећаху, да би хтели казати нешто, што сваки дан понављају, али се не умедоше изразити, не умедоше наћи ту фразу. Беху зачуђени, готово неми, не знајући шта једно друго да питају; оне драгоцене речи беху са свим заборавили. Међутим, они нису баш сувише трпели, јер су се тешили још толиким другим нежним речима. Ах! они не хтедоше пасти у тако дубоку меланхолију! Али узалуд су једно крај другог, узалуд се зову најнежнијим именима и разговарају најприј.атније! Њима није довољно, што знају, да су сва уживања постала у пољупцу; што се заклињу, да су готови умрети једно за друго; што се називају: „Душо! жељо! надо!" Они су хтели да кажу и чују другу једну реч, изразитију, него све остале. Па кад се, са горчино-м, сете, како их је та реч могла усхитити, онда им падне тешко на срце, што је више никад неће моћи изговорити ни чути. После жалости, настунаху и свађе. Мислећи да је њихова срећа непотпуна због тога, што је од сад више нису могли потврђивати жарким пољупцима, заљубљени су једно од другог изискивали — не могавши се никако лепо изразити — оно, што управо једно дру-