Zvezda

Стр. 256

3 В Е 3 Д А

Број 32

гом нису могли дати. Па и сама нежност не изгледаше им онака, како су они хтели, те једно другом пребациваху због неверства или хладноће. Због тога верениди престадоше заказивати састанке по усамљеним ружичњацима; а супружници, седећи у фотељама, врло хладно разговараху, не примичући се једно другоме. Па је ли могло бити среће онде, где није било љубави? Порушена од ратова, опустела због куге, ова земља, коју је Вила омрзнула, не би изгледала тако пуста и тужна, као што је била због оне три заборављене речи. III У тој несрећној земљи живео је неки веома тужан песник. Он није падао у очајање с тога, што својој драгој није могао казати, нити од ње чути оне изгубљене речи; он није имао драгу, јер је стихове и сувише волео. Али је песник жалио с тога, што није никако могао свршити песму, коју је био започео оних дана, када је зла Вила извршила своју освету ? А зашто? С тога што што .се песма морала завршити само речима: „Ја те волим!" и никојом другом фразом. Песник је, наслонивши се на руке, мислио и лупао главу, питајући се: „Та јесам ли ја луд?" Међутим, још пре, но што је и почео своју песму, био је тврдо уверен, да је нашао речи, којима ће завршити последњи слик. А да их је заиста нашао, доказ је тај, што већ беше написан стих, коме су изгубљене речи требале бити слик, и само још очекиваше на те изгубљене речи, као што једна уста оч^кују друга за пољубац. Међутим, он је на ту несрећну фразу тако заборивио, као да је никад није ни чуо. Извесно да ту беше каква тајна, о којој је песник непрестано сањао у шуми, близу некога извора, где се обично у вече виле скупљаху, да воде коло при светлости звезда. IV И једанпут, кад је песник опет сањао у шуми, испод грана, угледа га зла Вила и заљуби се. И брже, но што би лептир слетео на ружу, она притисну своје уснице на његове. Песник, ма да је био занет својом песмом, осети у тој нежности велико задовол.ство. Тада се наједанпут отворише у земљи пећине, пуне ружичастог и плавог дијаманта; по баштама се расцветаше љиљани, светли као звезде; ту се изненада створише Златна кола, запрегнута крилатим коњима, у којима се возаху песник и Вила. Они, у своме блаженству, заборавише на све, сем на своје цољупце и осмејке. Њине усне не беху сједињене само онда, кад се забављаху, гледајући, како по такту неке невидљиве музике, играју подземни духови, одевени, неки у љубичасте хаљине, а неки маглом сајезера; тада им неке летеће руке, без мишица, доношаху из корпе од рубина снежно воће, мирисно као бела ружа и девојачке груди. А песник забављаше Вилу певајући јој уз гитар најлепше стихове. Ах! како би свака Вила осећала неизмерну радост, кад би је опевао овај лепи младић, који свакога дана ствара нове песме; како би свака умирала од нежности, кад би по коси осетила дах његових уста! И то трајаше толико дана радости, неизмерне радости. Па ипак би она понекад наслоњена на руку и с расплетеном златном

косом, изгледала тужна и замишљена. „О кралзице ! шта те тако жалости; шта би ти, тако моћна и тако лепа, још желела поред наших уживања?" Она би у почетку ћутала. Али како он наваљиваше, она уздахну: „Ах! ја сам с тога тужна, игго ми ти никад ниси рекао: Ја те волим!" Он не одговори ништа, али узвикну радосно, јер је нашао завршетак своје песме. Узалуд га Вила хтеде задржати у пећини од плавих и ружичастих дијаманата, и у башти, где се љиљани светлуцаху као звезде! Он се поврати на земљу, написа, доврши и и објави песму, у којој људи и жене оне несрећне земље, поново нађоше оне божанствене речи. И опет почеше састанци по усамљеним ружичњацима, и нежни разговори супружника крај прозора. И стихови учинише да полупци постану тако слатки, и да се заљубл>ени разговарају само о ономе, што су песници опевали. 12. X. ЈУГаркоБић.

гхозо^х^тттха:-^- хроншса „Гордана, ускокова љуба" , глума у четири чина од Лазе Костића. Овом приликом се могло видети: колико је Београд жељан забаве и колико је рад видети што лепо у Позоришту. На само име Лазе Костића навалио је свет у толикој мери, да је нестало било улазница. И то се десило данас под овим мучним приликама, кад је Београд, из политичких разлога, празан и нерасположен. Али ипак има још доста света који без невоље не пропушта лепу ствар, а наше Позориште му је тако ретко нуди. Но канда су та чежња за лепим и то дуго ишчекивање у неколико шкодили Лази Костићу. Свет је био пресит мелодрама и комендија, а лепше ствари из нашег репертоара већ су му и сувише биле познате, па је можда више очекивао од овог Лазиног комада но што је имао права. Јер Лаза ужива репутацију озбиљног драмског писца са врло тешким предметима, па баш ако му сам предмет и није тако трагичан (као на пр. „Максим") он је бар обрађен на начин великих трагедија. Како му драго, тек главно је, да Лаза још код великог дела публике има велико име а осталима је симпатичан, па се за то сваки и бадрио најлепшим надама, видећи на репертоару овај комад, нарочпто кад се чуло дајеЛаза главом сам дошао у Београд да руководи пробама. Ма да је комад врло добро примљен, приметило се код публике јако разочарење. Сваки је изилазећи из Позоришта потпуно заборавио да говори о ономе што је видео, но је сваки објашњавао: што је мислио да ће видети. На лицима су се огледале преварене наде. А томе је узрок, како горе рекох, што је публика била и сувише навијена. Никад нисам видео расположеније и спремније сале, да прогласи комад, који ће гледати, за ремек-дело, него то вече. Лаза је овог ,пута пропустио дивну прилику. Само то није ни најмање његова кри-