Zvezda

Б рзд 1

3 В Е

3 Д А

С тр. 11

У СПОМЕНИЦУ г а;^ _ 5 г г , з г - сонет Године се краду неоеетно У животу, у вечности трену; Оде младост — премалећ.е цветно, Мајска ружа на прозору свену. О, како Ои тад у прошлост летн'о, Оживео сваку успомену, И млади^а лик на себе метн'о, Повратио стару љубав њену!.. Зато живи у младости барем, Певај, љуби, пријат-ељу ,данас, Та иогледај, све се смеје на нас... Сад ие треба да -се мењаш с царем, Сад не мисли шта ■ћ.е сутра бити, Та -сутра нас може вемља скрити... Шабац, 1898. ^лад. Сшанимиробић.

ГДБ ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА , (Наставазк) XXIX Сутра дан за доручком Глафира Семјоновнг опет уложи јак протест због одласка из Нице и Монте-Карла а без покушлја да се поврати изгубљени новац; али Николај Ивановић се не даде умолити. Њему је држао страну и Коњурин, који дошао беше из своје собе да с њима заједно доручкује. — Е, мила госпо, ваља нам поћи, и то без поговора, јер се можемо коначно упропастити, говорио је он. •— Али, ми још нисмо ни Ницу видели како треба, спорила је она. —• Нек' иде с милим Богом та Ница. Довољно је, и добро не треба тражити сувише... Видели смо сиње море, и чули како грми, видели смо како поморанџе зру, како се матори лудаци дечијом игром баве и новац траће, па шта ће нам више? — Али нисмо још видели како се даме пред светом купају у мору, рече Глафира, с намером, да троне осетљивију страну човекову. — Бар дан један останимо ради тих дама. — Гле сад... А вреди ли због њих остати? одазва се Николај Ивановић. — То се може видети и у нас, под Петроградом. Нођи летом на Охту, па ћеш већ тамо видети како се бабе и баштованџике у реци брчкају. — Ах, зар може ту бити упоређења? Тамо бабе и баштованџике, а овде — аристократке у костимима.

— Без костима је још интересније, анђелу мој. То је просто на просто, онатјурељ. — Али, то је право дивљаштво од вас, да идете из града не видевши у њему ништа. Данас ће се, например, давати особита маскарада, где ће бити све у белој одећи, у белим лудачким капама. То се зове: Корсо бљан. Је ли могућно не видети тако што? — Ми смо и без тога, драга госпођо, у лудачким капама, јер смо у којекакве детињарије бацили око хил.аду и пет стотина франака! одговори на то Коњурин. — Ех, ех, већ подигосте на хиљаду и пет стотина! За пуних сто франака више... А знате ли ви да сам ноћас имала једно предсказање? настави Глафира Семјоновна. — Сву ноћ ми се јављала цифра: двадесет и два... Час ми се покаже у облику белих патака, које по мору пливају; час ти се представе као огњене цифре на челу Николаја Ивановића. Па_би ми се баш хтело да на ту нумеру иокушам.... — Не заводи, матушко, не заплећи ме, гледај какве хоћеш сне, само не плећи мене, рече јој Николај Ивановић. — Бвље ће бити да узмеш и разгледаш овај рачун, кад си већ писмена Францускиња. Чини ми се да су нас прилично одерали. Ту Николај даде рачун Глафири Семјоновној. — А ја сам уверена после овога предсказања, да би на двадесет и два добила, и то са свим сигурно. Па и ти би добио, зато, што је то било у тебе на челу. Иван Кондратијевић би такође добио, јер је и у њега било, само не двадесет и два, већ тридесет и три... — Је ли могућно? Баш тридесет и три? А знате ли ви да је то цифра моје жене? Њој је сад равно тридесет и три године, рече Коњурин. — Ето, видите. А на срећу женину ви још ни једном нисте ставили, чини ми се. — Да рекнеш нисам, оно... јесам; али онако само... А шта, је ли и та цнфра у огњеним словима била? — Није, него онако.... измишљала је Глафира. Ви, као стојите, а обукли се у белу дугачку хаљину... баш онаку, као оне што видесмо у дућанским излозима и што су спремљене за белу маскараду. Стојите тако у белој хаљини, а на грудима вам пише тридесет и три... А од главе као нека светлост... — Фу! гледај ти чуда! Чујеш ли ти ово, Никола Иванићу ? — Слушај ти њу ! Она ће ти доста напричати! Она гледа само, како ће остати и играти. — Е, баш'је то од вас глупо... ви не верујете! Али то је сан... А у сну се може свашта видети. — Право велиш, одобри јој Коњурин. — У сну се може свашта видети; тек и с&м сам опазио да по неки пут сан може и да се испуни. Ето, ту скоро, сним ја пса, хоће да ме убоде роговима, — и' одмах Добијем од жене п;:смо. Ето, то је било у Паризу... и пас је значио писмо. — Па разуме се. Само овде није пас, већ цифра. тридесет и три. И ја држим, да би грех био: не бацити на ту нумеру, кад је предсказање ту. — Та оно, тако је; али је се много изгубило.... Боље је сад, да идемо у Италију, рече Коњурин, па одмахну руком. — Да обиђемо и те талијанске палестине,.