Zvezda

Стр. 34

3 В Е

3 Д А

Број 5

— Долазио је само једанпут, али пошто не може да плати, јуче ми је казао да га неће више звати. — Кажите му да ћу данас доћи око подне с лекаром. Одох у школу. Мислио сам путем на сиротног ковача и тек сам тада видео, да га, и поред све његове вике, жалим, јер ми његова несрећа беше тешко пала на душу. Имао сам два часа, и чим сам их свршио, одох једноме свом другу, одличном лекару. Нашао сам га срећом код куће и одвукох га својој кући. Газдарица беше, као што сам јој рекао, известила мога суседа, да ћу доћи с лекаром, и он нас дочека пред вратима. Погледах му у лице и јако сам се изненадио, кад опазих како је за ово кратко време ослабио. Очи му пуне суза, а не може ни једну реч да каже. Уђосмо у собу. То је малена, ниска собица, у којој је врло мало светлости. И покрај отвореног прозора, ваздух је толико покварен и тежак у њој, да се једва дише. На дрвеном кревету са прљавом постељом лежи болесница. Очи у пола затворила и једва дише. Испод њених ногу, на једном сандуку седе два мушкарца; приљубили се један уз другог и ћуте. Мој друг јој приђе и узе је за руку. Она мало подиже главу, али у том се тренутку закашља. Сусед мој приђе брзо постељи, па притисну левом руком десну страну груди своје жене а десном леђа, и тако је држаше док се сиротица једва не искашља, па је затим опет пусти. Кад га ја' запитах зашто ради то. — Да лакше искашље, рече ми тужно. Мој друг јој прописа неке лекове, а њему рече како да их даје. Затим изађосмо. Испред врата ковач ухвати за руку лекара, поче да муца и једва изговори: — Опростите господине, ја немам.... да платим. — Ја од тебе не бих ништа ни примио. Ја сам дошао за љубав мога друга и њему треба да захвалиш. Мој ме сусед благо и са пуно захвалности погледа, и очи му засузише. Испрати нас до улице. Хтео је још нешто да каже, али, или се није усудио или ваљда није смео из бојазни, јер поче нешто да муца па стаде. Кад се растадосмо с њим, ја запитах свога друга, да ли ће остати жива. — Јако сумњам, одговори ми он. Запаљење је прешло и у леву страну. Кад сам на подне дошао кући и тек што уђох у собу, ја чух неко куцање на вратима. ■—- Слободно, викнух. У собу уђе мој сусед, гологлав. Очи му пуне суза а доња усна дрхти као и глас, који једва пушта кроз зубе. — Господине.... опростите.,.. молим вас хоће ли ми жена остати?

Да ли да кажем истину? Погледам га, и видим га у очајању а истина би га сасвим убила: — Лекар ми каже, рекох му, да ће то све прећи, само нека се чува. — 0 чуваћу је... Не спавам никако.... али се ипак бојим. Па не могавши се више уздржати поче да плаче, као мало дете. — Ох, господине, шта ћу да радим без ње? Сирота моја деца!... Тешио сам га колико сам могао. Обећао сам да ћу опет пред вече доћи с лекаром. Он ми дубоко захвали и изиђе из собе. Седох на столицу. Нисам могао ништа да радим. Ковачева жалост нрешлаје, нема сумње, и на мене, и ја сам искрено жалио несрећног човека. Па зашто баш она да умре ? За што тај црв сиротињски, тај човек, о коме се у друштву не води рачуна не буде на свој начин срећан? Он ништа не жели, њиме не владају никакве жеље за нечим већим, он само жели, дубоко, с душом пуном чисте молитве и највеће љубави, да му жена, која је истог кова као и он, оздрави. И ја сам тада познао да је у тој прљавој соби, у том јадном и бедном кутку наше престонице, и покрај све вике и ларме мога суседа, владала срећа и задовољство све до онога дана, док му жена није занемогла. Па сам од те собе пренео се у мислима у дом једнога мога друга, искреног пријатеља, који беше не давно умро. То је био човек пун племенитости, пун милоште, образован и васпитан, а жена га је, и поред свих тих врлина његових и великог богатства, варала. Унесрећила га и он је у ужасној туберкулози испустио душу. Посећавао сам га за време његове болести и с гнушањем гледао лицемерно лице његове жене и крокодилске сузе њене, које тако варају и владају моћно меким, невиним срцима. Мој јадни пријатељ је умро а његова жена удала се за човека, који ни у чему не беше на њега налик. У тим мислима дође и време да пођем у школу. Мој другје обећао, да ће око четири сахата посетити болесницу, и ја тврдо верујем у његову реч. Кад сам изашао из школе, он ме срете. — Је си ли био код мога суседа? — Баш сад идем од ње1 а. Жена му је умрла на неколико минута пре него што сам ја дошао. Несрећни човек кука из свега гласа. Још нисам видео такав пример, да човек из таквог сталежа може тако туговати за женом. — Из таквог сталежа! 0 какве предрасуде владају тобом! узвикнух. — Ти ме не разумеш. Ја сам одмах мислио да ћеш ме криво схватити. Верујем ја да се у тим колебама јадне и ужасне сиротиње по неки пут нађе права божанска љубав; али ја мислим, да такви људи, који се вечито боре против невоља и оскудица, са више снаге сносе смртне случајеве. Веровао сам да они имају, како да ти кажем, више