Zvezda

Број 5

3 В Е

3 Д А

Стр. 35

тврдоће у своме срцу. Али сам видео овде, напротив, редак иример тако меког срца и велике туге и очајања. Смрт ковачеве жене толико је снажно утицала на мене, да сам засузио. Тешко ми на души. Пожурим се кући. Још са капије чујем плач и вапај несрећног човека. Стеже ми се око срца, ну опет пођох напред. Уђох полако у собу и скидох капу. Мој сусед и не примећује ме; седи на једној столици, покрај постеље, наслонио главу на њене хладне груди, обухватио је рукама, па из свег гласа плаче и кука. У другом крају собице деца се згрчила, једно уз друго и она плачу. Само сам неколико тренутака био па брзо изиђох из собе. Ја еам и сувише тврд на сузама, али су ми текле брзо и бујно. * * ^ Јадницу су саранили. Више у јутру не чујем глас ковачев. Сусретнем се с њим по неки пут у дворишту, поздравим се и видим га како још тужи. Знао сам у каквој је беди живео и колико сам год могао, ја сам несрећног човека помагао. Сам се брине за своју децу и сам их спрема и облачи. Недељом, у јутру, иде редовно с њима у цркву, а за тим изиђе изван вароши у оближња поља и тамо проведе цео дан. Постао сасвим други човек. Чак и не завирује у кафану више. Једнога дана сусретне ме он, скиде капу и бојажљиво рече: — Господине, хоћу мога Милана да дам у школу. Молим вас хоћеге ли га одвести данас у школу. Ја се журим с једним иослом... а после ја сам човек прост, нећу умети тако да се нађем. Обећах му, и после подне тога дана, одведох његовог Милана у школу. Сутра дан устао сам раније. Сунце грануло. Немам цело пре подне предавања, могу дале и мало дуже код куће остати. Стојим ја тако нокрај прозора и гледам у врт; врапци се скупили око једног баченог парчета хлеба испред мога прозора, па прескачу један другог и њихов жагор некако ми се допада и ја уживам гледајући их. У том се отворише врата на кући мога суседа. Он ме не види. Испред њега изиђе његов синчић, слабо али чисто одевен и умивен, носећи таблицу и буквар под пазухом. На прагу пољуби оца у руку; он му даде неки новац, пољуби га и испрати погледом до капије. И тад с.ам нрви пут после женине саране опазио, да му осмејак заигра на испупченим и сувим јагодицама у/(иб. И ЈТаблобић.

ФАШЗШ У НОМ Догорео жижак на мом столу давно, А плашт поно^ћ. мрачна око оебе евија, Намрштила чело, па лагано ходи, Од њеног ее даха еањив цветак нија. Свуд тишина нема, а ја будан чујем Како мину лако крај прозора моји' Нешто уз пут шап-ћ.е — разумет не могох Да л' ее Богу моли ил' проклететва броји. Ја отворих прозор, па је етадох звати: -— О, ионсћи црна поведи и мене — У ту вечну тмину, у заборав вечни, — Где ее вечно губе елатке уепомене. — О, понсћи црна, дај ми твоју руку, •— Ја бих хтео ерећне заборавит' дане, — Сахрањену љубав, пуети живот млади, — Лакокриле жеље, наде закопане, Она ее оемехну, па ми рече.. благо: — Скоро •ћ.у ти доћи, причекај ме еамо. Па ее добро зави у огртач мрачни И шапћући даље оде полагано. Ја еам дуго чекао, никако је нема, Видео еам најзад да ме преварила; Или друштво тражи — еа емрћу да до^е, — Због тога ее можда тако закаенила.... 2.. Ј. 2имишријебић\

ГДЕ ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. /ВЕЈКИНА (ГТаставак) XXXII Било је 1о часова изјутра. Јутарњи воз је одлазио од станице Моите-Карла, у правцу ка Вентимиљи, на француско-талијанској граници. У вагону прве класе седели су Иванови с Коњурином. Јуче су они ировели у игри, Монте-Карлу, остатак дана и сву ноћ, све докле се рулет није затворио. Промашили су били све возове, који иду на талијанску границу. Морали су ноћити у Монте-Карлу, у једној гостионици, и тек јутарњим возом ићи куда су наумили били. Наши иутници су седели удаљениједан оддругога, сваки се шћућурио у свој угао, а сви су ћутали. Већ по мрачним лицпма њиховим могао си видети, да им се нада на повратак изгубљена новца није испунила, и да су они морали додати значајну суму пређашњему губитку. Нису се више дивили раскошним изгледима на своме путу: Николај Ивановић је чак и леђа прозору окренуо. Глафира Семјоновна је покушавала да стугш с њим у разговор.