Zvezda

3 Д А

Број 5

— Гле, ми не писмо данас ни чаја ни кафе, толико смо журили на станиду, а међу тим није било потребе за хитњу: око два часа смо седели у станици, — започе нежно и ласкаво. Били што јеоипио? Има онога хлеба са шунком, што смо јуче наручили; није дарнут... И вино је такође овде. А? — Одмакни!.. одговори јој муж и чак зажмури од силна дерта. Глафира мало поћута, па ће опет рећи мужу: — Узми мало вина, место чаја. Окрепиће те, јамачно. — Марш! — Лепо, Бога ми! Зар се тако ваља понашати према жени! — И ово је много. — Зар сам ја крива што си ти изгубио ? Знам и сама да је то несрећа, што је тако испало. Али, ти у опште, ниси требао ни да играш. Могао си стојати око рулета, и гледати како други играју. Ти, шта више, ниси имао никаква предсказања за добит... ■— Умукни! — Па разуме се, ниси га имао. А ја сам имала: уснила сам цифру двадесет и два, у облику белих патака, па сам и добила. — Мислиш ли ти ућутати једном с тим твојим добитком, или не? Николај Ивановић сену оком а стеже песнице. Глафира Семјоновна мало ушепртљи. — Јуф! какав си, као турски башибозук! рече она. — И гори ћу бити, ако не умукнеш, одговори јој Николај Ивановић и шкргутну зубима. — А што да умукнем ? Разуме се да сам добила. И ако мало, опет — добитак је, настави она. — Добила сам седам сребрних петака, а то је тридесет и пет франака... А да се ти ниси умешао, — не би изгубио четири стотине и пеДесет ? — Глафира! Ја ћу прећи у други вагон, ако ти наставиш ту глупу хвалу о добитку. — Глупу хвалу? А, то није ни у колико глупа хвала. Јуче тридесет пет, прекјуче — двадесет пет, оно пре, у Ници, на кољу — осамдесет франака... То је око сто четрдесет франака... И да ти ниси јуришао у игру, ми би били у добитку. Николај Ивановић учиниједан очајан гест и запита: — Глафира Семјоновна, шта да радим ја с вама?! — Ја и не говорим с тобом, рече она. — него с Иваном Кондратићем. И ти немаш права смзтати ми да с њим шворим. Иване Кондратићу! ви сте чини ми се били у добитку све дотле, докле не упалише електричне лампе? А кад сте били у добитку, нисте требали настављати, заврши Глафира. — Тхе, ја сам вас послушао, одговори Коњурин са уздахом. — Ви сте ме окупили са предсказивањем... Оно проклето тридесет и три, што сте ми видели на челу, оно ме је сплело. А био сам добио сто седамдесет франака, и мислио да ћу надокнадити губитке од пре три године. — А после, колико сте изгубили?

Коњурин махну руком и зажмури. — Ох, не питајте ме! рече. — На ме треба епитемију ударити! Наста пауза. Глафира нађе у стварима једно пола боце коњака. — Не могу да знам зашто ти мене кунеш, Никола Ивановићу, поче она опет после мале почивке. — Ја те нисам повраћала да играш. Наговарала сам само Ивана Кондратића да ризикује сто франака и то да педесет буду мени на рачун, а педесет — њему... и да је то учинио јамачно би били у добитку. А не знам шта би теби, те и ти окупи играти?... — Марш!... рекох ти једном... Ама шта је то, те не могу да нађем начина да жени заповедам! викну Николај Ивановић. — А што би га и тражио, голубићу? одговориГлафира кратким тоном. — Ти имаш жену ласкаву, брбљиву. Она се постарала да ти понесе чак и коњака за пут. Би ли мало коњака, главицу да поправиш? Николај Ивановић отури од себе боцу. Коњурин нагло про1\леда. — Коњак? рече он. — Дајте га! Бар тугу своју да заборавим. — И време је већ. Ево вам и чашица, одговори му Глафира и пружи чашицу. — И ја не знам, заиста, на што толико туговати? Николај Ивановић, ето, целе ноћи није тренуо, само се једио и мене корео... Изгубили смо, па — свршена ствар! Мало ли људи има што овако губе, па опет не јадикују овако. Ако смо и изгубили, није пропало све. Штетили смо само у ономе, што смо понели са собом. Али, у талијанским градовима можемо мало економисати, да се дође у свој ред. Коњурин потеже на искап три чашице коњака, и то Једну за другом, па се искашл>а и рече: — Реците ви само мени једно: има ли и у тим градовима, куда сад идемо, тих рулета и коња са жељезницама? — Зар у Италији?... Боже сачувај!.. То се налази само у Ници и у Монте-Карлу, и више нигде, одговори му Глафира Семјоновна. — Е, сад сам миран, рече Коњурин. •— Где још наше није пропадало! Хвала Богу што нас изведе једном ис тога Монте-Карла! Николај Иванов! Пљуни на све! Свежи тугу на узицу, те пиј ову ракијицу! окрете се он Николају Ивановићу и удари га по плећу. — А већ о том проклетом месту не морамо ни помињати. — Ади, њен погани језик једнако тороче, рече Николај Ивановић и махну главом на жену. — „Ти ниси требао играти", „ти ниси имао предсказања". Али и све то није ништа. Главно је: не могу да слушам кад ми почне причати о свом добитку! Једним новцем играмо, и ја гомилу целу изгубих, а она, као сврака, једнако ми крекеће о своме добитку. — Но, ћутаћу, ћутаћу. Ни речи више нећу поменути ни о добитку, ни о Монте-Карлу... рече Глафира Семјоновна. — Само се не једи више, пиј мало коњака... То ће те ободрити и умирити нерве. — Дај!... И Коњурин стаде пити с Николајем Ивановићем, онако, друге ради.