Zvezda

Број 7

3 В Е 3 Д А

Стр. 55

један од њених највећих обожавалаца. Она му није одговарала правом узајамношћу, али тек, ипак, давала је знака, да јој се допада. Но тога вечера она га није ничим одликовала од осталих, и играла је с њим, шта више, мање, него са осталима... Њему је било врло тешко... Но ево наступио је значајни тренутак. Сви су подигли чаше. Они тада случајно погледаше једно друго. Куцнув се с њим она тихо прозбори: — Пијем у здравље испуњења ваших жеља. И у њеном погледу огледало се нешто особито... — Свих мојих жеља, свих — сем једне? —запита он исто тако тихо,.дрхтавим гласом. — Свих до једне — доста гласно слети јој с уста. — Па ви знате моју највећу жељу? — узбуђено прозбори он бацивши на њу ватрен поглед. Хтео је још нешто рећи, но гЛас га издаде, дисање му се гушило у грудима... Дође му да падне пред њене ноге, и да јој обаспе руке пољупцима... Али они не беху сами, а требало је очувати спокојство, да се не би издао речју или покрзтом. А он је и без тога био тако несрећан... Није узалуд, уплашена, оштрим погледом погледала по гостима, који су викали „ура" куцајући се један с другим, и метла прст на уста, како би му напоменула, да их могу чути, приметити... Она му је опет рекла: — Пијем и за ту жељу! После чега се још једаред куцнула с њим и испразнила чашу до дна. Он се тако срећним тада осећао, да је у правом заносу провео остатак вечера. Да, то је био тако сладак напитак, од којег му је брујало у глави. Па сад, ето, она му је — жена. Са како задовољним сновима о будућности, о дивној срећи увео је он њу у свој дом... Путовали су изван земље, па у Петроград, на Волгу, на Кавказ, у Крим и опет у Москву. О како сте брзо прошле ви дивне године луде среће! Све је било тако скоро, као ЈЈ^че, а међутим изгледа, е је то све далеко... Учини му се све што је доживео није у ствари, није сјајна, златна страна из његова тешка живота, него сан, успомена на оно, што је он некада о другоме читао. Тако велика разлика између скоре прошлости и садашњости! Шта му је остало сад у животу? Само једна тужна успомена на прошлост! Али зашто прошлост? Зар није њена љубав неизмерна срећа? Но питање је: љуби ли га она? Да ли љуби као и пре? Да није постала хладнија? И он гони даље ужасну мисао. Он верује... он хоће да верује. Она неће, она не може да лаже, она је довољно часна! Но она је доста млада, шапуће му нешто једовито: она је млада и жуди за животом, а* не за тамничним мраком: „Младост има своје потребе". То је била фраза његовог приЈатеља Јелагина. Он се стресе у својој постељи. Јелагин? Да, да! И он иоче да се досећа свих ствари, о којима доселе није ни мислио, на које није обраћао никакве пажње. Сећа се једног јесењег вечера. Она је седела тужна, замишљена; када је он замолио да што чита, она је одказала због умора и у њеном гласу било је некаквог раздражења. Из ненада уђе лакеј и пријави посету Јелагинову. Она се сва узбуди, очи јој засветлиле ; и она похита са одговором:

— Молим, молим! Потом, као да се повратила, проговори доста смућено : — Задржаћу се с њим само једну минуту... не вреди отказати... он је тако пријатан... треба... Она је проседела с њим више од два сата и када се врнула у кабинет, од малопређашње досаде није било ни трага остало. — Какав је весељак тај Јелагин! рече она мужу и исприча му неколико анегдота, које јој је гост приповедао. Он тада није придавао никаква значења такој промени... Он је то све објаснио тим, што је она била нерасположена и била рада оштроумном госту. Он се смејао заједно с њом смешним анегдотама, и, далеко од сваког подозрења, нежно је одговарао на њене милоште. Но сад му је јасно, да се онда варао. Под смехом, она је хтела да сакрије своју радост, а ласкањем да искупи грех и отклони подозрење... После тога вечера, она три пута једно за другим није примила Јелагина. Зашто? Тада је говорила да јој је Јелагин досадан, доста пуст. И оцје опет поверовао. Но она је и ту лагала. Она ганије примила с тога, што се бојала... На том месту ревњиве мисли изненада прекиде долазак лакеја, који донесе бутелу рајнског вина и чинију с воћем. Он принесе постељи асталчић и постави на њему донесено. — Треба ли да останем, ја бих изишао? прозбори лакеј, испунив своју дужност. Болник не запита: куда? — Идите, рече тихо. Лакеј се поклони и пође. Код самих врата, он се саже и подиже неку артију. 'Го не побеже од погледа господаревог. — Иване, шта сте то подигли? изненада доста громко запита он. — Некаква артија повлачи се овуда, одговори лакеј, — Дајте је овамо! Ни сам није могао да објасни ио чему, кад му је лакеј поднео хартију, некако унутарње осећање говорило му је, да ће ту открити нешто врло важно. И осећање га није преварило:. хартица је била одломак од писма Јелагинова. Он је рукопис одмах познао, чим му јелакеј пружио хартицу. Онјошније ни почео да чита, а срце му се болно стегло и куцало, и крв му врела појури у главу. — Идите, ја ћу то сам оставити... једва је могао прозборити. Лакеј га погледа с чуђењем и, ћутећи се удали. Он је листак држао у рукама и као да се бојао да прочита шта је на њему написано. Али то колебање није трајало дуже од једног минута. Он разви хартицу и иогледа жедним очима на раскидане, недовршене редове. Из прве реченице разумео је, да је то одломак из Јелагинова писма његовој жени. Да, писмо!... Онагаје згужвала и метла у џеп да би га после бацила. То је парче остало некако случајно, и она, вероватно с марамом, извукла је и њега иа џепа. Али кад је добила она то писмо од њега? И шта је било у њему? Из пар-