Zvezda

Стр. 64

3 В Е 3 Д А

Број 8

О млађима имам мало што рећи, ма да их има мнозина. Ја сам могао приметити само ове: ЈТ. Рајковића^ Илијћа, Радовића, Руцовића, Стоичевића, Стојићевића, Станковића и Милутиновића. Управа највише истиче Руцовића и Радовића, а мени се чини да Руцовић неће моћи опстати на позорници због оскудице органа. О игри његовој за сада нећу да говорим јер он још није сређен; његова је игра и сувише раскомадана, неконцентрисана, његови су гестови и сувише нервозни и растрзани. Тај глумац нема још мере ни у чему. То ће можда временом све доћи, али глас? Радовић има особу и глас погодан али само за драму, па и то за суровије типове. Он изгледа и сувише сиров, ма да се показује у извесним улогама као врло добар. Само њега могу да омету са овим претераним истицањем. Од куд може, од куд сме он већ играти „Немању"? По моме мишљењу требало би обратити пажњу на Стојићевића и Милутиновића. Та двојица једино ме потсећају на некадање „младе глумце".... Само Стојићевић треба да се умери са гестовима, јер постаје већ смешан са оним млатарањем. О осталима ћу опширније говорити поводом појединих улога. После представљача треба да поменем и спомоћна средства њихова као: оркестар, гардеробу и декорације, али је то троје тако олошало код нас, да не вреди ни говорити. Оркестар је сведен на најмању меру. Ни један бољи свирач неће да ступи у позоришни оркестар, јер Управа, прво мало плаћа, а друго не даје плате за време распуста. Због тога сваки свирач више воли свирати чак и код „Лепе Катарине" него у Позоришту. Декорације и гардероба су непотпуни, па и оно мало што има тако је похабано, подерано и поломљено, да је жалост погледати — о срамоти већ и да не говорим. Све се хвале: како Позоришту добро иде, а овамо кад се завеса подигне публика види саме рите на којима седе глумци такође у ритама. Има већ неколико година, како се нису нове декорације градиле. Кад се, дакле, све ово сумира што сам ја у петнаест оваквих хроника наговорио излази: Да је управитељ на том месту једино што другог нема које би му се више допало, и да је човек који нити воли нити разуме позориште. Да је драматург дошао ту без љубави премапослу једино да прави бољу каријеру. Да је одбор непотпун а при том без икакве самосталности, без икакве воље а и разумевања доста слабог. Да не врши онако посао, као што је то законодавац желео, кад је она правила о одбору прописао. Да је последица тога: несређен, сасвим рђав и досадан репертоар, који не одговара задатку Краљ. Срп. Нар. Позоришта. Да су глумци подлегли том општем рђавству и да у пркос свом напрезању (а ви можда и не знате да је то сталеж који данас највећи број сати ради — после кондуктера на трамвајима?) не могу да спрече опадање Позоришта.

Да Позориште, дакле, није ни близу оно што би требало и могло да буде. А лек томе злу? Ја знам само за један лек: не само избацити све личности које су сад у Управи, него изменити из корена и сам систем Управе. Образовати један одбор од старих представљача (по примеру „Друштва „Француске Комедије") који ће водити бригу о целом позоришту. Позориште глумцима! Они су најзаинтересованији и најоданији тој установи, они ће се највише и старати за њено унапређење. На чело таквог Позоришта поставити само једног вишег администратора који би имао једну чисту надзорну улогу: да мотри да Позориште под овом управом не би престало бити Краљ. Српско и Народно. А зато што ће оно имати такву улогу Држава ће му давати на име помоћи — од прилике ово што му сад даје без икакве вајде. Кад би се тако учинило, видели би одмах колико би позориште кренуло напред. Али пошто то неће бити, јер сад се има много пречих послова но да се слуша што ја причам, то ћете ви бити одређени да за ваше скупе паре још дуго гледате ову Управу како вам приређује овакве преставе. Само што ја бар нећу морати више писати. Уф!!! 2рес}а1ог.

ИЗЈАВА Београдске Новине у броју од чеТвртка донеле су: како је г. Радоје П. Рацојловић подигао читаву малу компању, преко Звезде и Новог Дневног Листа , против г. Алимпија Васиљевића итд. Ми на то имамо да изјавимо: да Звезда није подигла никакву компању против г. Алимпија, пошто би она била безпредметна, после онаког документа, који довољно илуструје тадање доба и садање „историке" тога доба; и да публиковање оног документа у Звезди не стоји ни у каквој вези са г. Радојем. Уредништво. ЈЕДНО СТРАШНО ПРИЗНАЊЕ

Г. А. Васиљевић је наЈзад у јучерашњем броју „Н. Днев. Листа" признао даје не само потписао ону адресу И. Гарашанину, коју с -мо ми у 5 бр. „Звезде" донели, но чак да је сам исту и писао. Објашњавајући ту двострукост у оцени он додаје: да је онда то била „превара", и Кнез Милош, којн је умео свачсму тачно име дати, назвао је то „преваром." Само ко сад овом нараштају јамчи да г. Алимпије не иде и њега да обмане и превари ? Кад је он још као „дете" почео да варе, и то да вара онаква човека, чему се ми, „деца" од њега старца, „изученог и искусног" имамо надати?! Какав нам то моралу политици г. Алимпије проповеда? Кад г. Алимпије вели „да је онда градио историју а- сад је пише ", ми знајући од сувременика шта је и где је тада г. Алимпије био, морамо закључити: да у његовом писању има толико исто истине колико и у његовом раду, и да ће према томе његов тадањи историски рад ући у историју, кад буде ушла и ова његова прича у историју литературе. 5ар1еп1л ба*. 6".

Садржај: „ Младост" (песма) — „Главау торби" — „Славуј и жаба" (песма) — ,,Где иоморанџе зру" (наставак) је" — „Позоришна хроника" — „Изјава" — „Једно страшно признање".

Власници: Ст, М. Веселиновић и Павловић и СтојавоиЛ Штејш . Павловић и Стојатавић дубров. ул. бр. 9. — Уредн. Ј. М. Веселнновић