Zvezda

Број 12

3 В Е

3 Д А

Стр. 91

Или, кад би јој причао смрт оца његовог, што је стрељан у маџарској буни, па после како је он растао саморан, Биси би се завртеле сузе у очима, па би заплакала. Није имао кога да га руководи и усавршује. Крв млада, бујна, усијана... И он постаде прва убојица варошка, лумпов и коцкар. Беше извикан као страсник у сваком погледу... Вино, карте и лепе женске... постадоше му и главна забава и главно занимање! Онако леп, млад и снажан, беше и код жена у великој милости а и он је око њих умео. Али се разболи опасно. Кад се попридиже, вукао се као сенка. Учинило му се да је врло бедан. Зато кад се опорави потражи посла, лати се царинске службе. У њој би временом могао као писмен и паметан можда дотерати и до чиновничког положаја. И тако су сеоске клепетуше знале ето, све и сва! Одмахнуле би само главом и прошаптале: — Неће то изићи на добро! — Биће му пред главу! V Од то доба прође једна, па и друга година. Моје домаће недаће и невоље забавиле су ме у то доба те се не могох више, онако као пре, одавати безбрижном животу. У село одлазих сада само по хитним пословима, па и тада само на кратко време. Бејах заборавио на своје познанике у селу, на њихов живот и на догађаје сеоске, које из даљине једва да сам и пратити могао.... Живот у селу текао је обичним својим током. Рањеник давно и давно прездравио. И, како веле, од тада, из призрења спрам указатог му гостопримства и доброчинства у криумчарској кући напустио је службу. Можда је у томе било и другог каквог узрока, као што га налазише секе и снаше, коне и прије. Лако се досетити, да је, по њима, и то — Бисино масло! Таман се бејах исиео поврх Дубоког, а месец номоли своје наивно, обло и пуно лице, као какав доброћуди, слабоумни дебељко... Црни се мрак као мрачна завеса стаде подизати испред ока и развијати се она бледо-сребрнаста, плавкасто-зеленкаста чаробна слика, што је даје ноћу лен пејсаж осветљен месечином. Дубоко је један повелички низ згомиланих главица и брегова. уза саму обалу савску, између села Барича и Умке, среског места. Преко Дубоког води главни друм на ковеје. Савска вода плаче и беспрекидно поткопава дно, подножје тих стрмени и коса, лиже песак и шљунак, сноси га у своје вирове и матице, па с ону страну реке гради силне спрудове, а овде с ову страну све дубље вирове и све опасније матице. И сам је друм с тога у опасности, а наро-

чито, кад се прва дуж најстрмијег дела на друму пређе и стане низбрдицом слазити на леп и велики мост, што премошћава урвину, читав мали кланац, измеђ првог и другог дела бреговитог Дубоког. Ту, Сава, кад надође, види се с, моста готово на неколико корака и хучи мутна, запенушена, ваљајући кладе, пластове, воденице, кола и марву, претећи да поткопа и у своје дубине снесе и мост и друм!... Озго, са темена Дубокоме, види се лепо блистава, осветљена површина савске воде и ја нехотице зас.тадох, на једноме лакту, где друм долажаше најстрмије и најближе над отсецима и над водом. Доле, далеко преко реке, раван, докле око догледати може, пространство, увијено у некакво дремљиво мало провидно, једноставно, отворено модрило све претопљеро у једну равну, мирну целину. Над бистром Савом, тамо доле, ближе оној обали, одсјајује месец пуном светлошћу и појачано све у зракастим средиштима, а звездице својим лишцем и злаћаном русом косом, огледају се у води и чисто причају о њој, како се лака паучина од сићаних, таласатих набора преко ње навлачи! Овамо пејсаж баца широку, ал провидну сенку, као да Сава на грудима ове овако јако стрме обале, некад страшна, мутна и хучна, као бес ил као олуј... сада се одмара, као дремљиво, насмејано невинашце на грудима матере своје! А измеђ сенке и месечине на реци, труди се у највећем лету малени чунић, пресецајући воду више уз матицу, труди се да умакне што пре овамо, на ову страну! У чуну су само њих двоје. Крупна црна људина весла као помаман. Седи, ал чун му не допире ни до паса и ако се прегиње и нагиње. Вешто и нечујно потискује чун глатким воденим огледалом! За њим далга од таласа, оставља широк траг. На крмилу стоји усправљена женска у сељачком руху. Конђа и убрадач снали јој с главе. ЈТице и струк до груди, осветљени месечином, виде се као на белу дану. Десном руком држи пречагу од крмила, а левом кратко весло и за собом ображђује воду... Сва се подала унапред и нетренимице устремила очи, као дављеник у грану спаситељку, у прихладну сенку на води. »Само до ње, па смо спашени« — то као да вели и овај положај и ово држање.... Иознадох их одмах, на први поглед. Беху то црни Микља и његова Биса. И, на једанпут, с оне стране, са обале: — сену и плану. У исто доба захори се страховит пуцањ од неколико пушака, читав плотун! Чун у исто доба пристиже с првом половином својом у сенку од обале.... а видех лепо, како се црнн Микља зањиха, па паде наузнако, а до мене допре тужна писка и кукњава Бисина, која беше бацила и крму, на све заборавила, па притрнала своме верноме другу. Како, куда и кад пре слетих низа стрмен и како се нигде не стропоштах, то ни дан дањи не бих умео објаснити.