Zvezda

БРОЈ 14

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 31 ЈАНУАРА 1899

ГОД. III

ИЗЛАЗИ уШорником, чешбршком и неделом ЦЕН А: за 1 меоец 1 дигар жлж 1 зсрзтка, Претплату лримају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена ппсма не примају се Рукопиои не враћају ое. УРЕЛНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ У/1. БР. 9

1.0 ХХг>.

У редник: Јанко ЈУ1. јјеселинобић

БРОЈ З-О XXI 3 .

ЛАКУ НОТ1

Сјајно еунце паде за гору, за гране, Утрну му тихо и поеледњи зрак, А на меото еунца евуда на еве етране Завлад'о је гуети, тајанетвени мрак. Милозвучних тица преетаде певање, Са еунчевим ејајем оде пееме мо-ћ, А мириени лахор евија брено грање Сјајном дану кличућ: лаку, лаку ноћ! Спавај, драга, еклопи очи еане, Бог нека те штити целу но-ћ. Спавај, енивај, моје Оело лане, Спавај мирно док еунце не гране,Лаку но^! А кад рујна зора еав иеток позлати И одагна овај тајанетвени мрак; И кад ејајно еунце етане е неба елати На мириена поља позла^ени зрак; Кад запева елавуј у гуетоме лугу, Ја ■ћу опет, драга, теби натраг дсћ.', На грудима твојим ублажи-ћу тугу, Која моје ерце ломи по еву ноћ. Спавај, драга, еклопи очи еане, Бог нека те штити целу ноћ. Спавај, енивај, моје бело лане, Спавај мирно док еунце не гране, Ј1аку ноћ! С—ан.

ЖРТВА УБУБАВИ —НОВЕЛА— Сећам се врло добро, то је било 20. фебруара 18 . . год. Тада сам навршавао двадесету годину. Ах) тај датум, те године — никад нећу заборавити! Тако је почео да прича наш капетан, у друштву нас неколико млађих официра, уз чашу рујна винца, седећи крај ватре на биваку.

Време је двадесетог фебруара било врло ружно. Снег тек почео копнити; облаци оловно-пепељасте боје нагомилали се и притисли; помало ромиња; као бугија са разрушеног темеља диже се магла; ваздух је тако пун влаге да неможеш дисати. Суморан дан, још суморније вече: раскаљало се до зла Бога, пао мрак па ништа не видиш пред собом; на улици нигде живе душе; чини ти се да си у овој безграничној номрчини сам-самцит, да луташ по мраку, као вечити Јуда; само тамо негде, Бог те пита где, — видиш, или боље рећи назиреш, да се нешто светлуца, — то су општински фењери. Наравно да је на таком времену човек, расположен некако буди буди Бог с нама: зловољан је до зла Бога, све му нешто не достаје; неможе никако да се скраси, па и мисли и осећаји, што га тада обузимају, тако су сетни, тако тужни, да у најмању руку жели да се обеси! Е, али код двадесетогодишњег погпоручника све може да буде, али да он буде нерасположен, да га обузимају тужне мисли и осећаји, особито кад се спрема на бал, то нисам чуо! Оно истина дешава се по неки пут да видиш како је потпоручник дубоко замишљен, кажем, дешава се, али само тад кад у џепу нема ништа, али то брзо пролази. Ено га опет ведра и поносна чела, сваки му живац игра, срце и глава пуни су осећаја и мисли... али каквих! Та, кад би се скупили сви психолози светски не би могли да кажу какви су! У осталом шта да вам о томе причам кад ви бољезнате. Затим капетан запали цигару, искапи чашу и настави: »Елем, тога суморног вечера племићи вароши Н. приредили су бал у својој дворници као опроштај са месојеђама и знак да почиње велики иост. Ваш покорни слуга, пошто се у својој палати ујдурисао, ведра чела и весела срца хитао је на бал. Пред касином су фијакери непрестанце јурили; било их је доста који су дошли на исти начин као п ја, т. ј. пешке. У чекаоници мушкарци и женскиње скидају капуте, бунде, шалове, мараме и калочне; лакеји једва стижу да приме хаљине и даду билете. — Бацих лакеју шињел и уђох у салу. Огромна сала са мермерним плочама по зидовима, уметничким плафоном из класичног доба, са великим сликама царева на једној страни, осветљена хиљадама свећа, три христална лустера —