Zvezda

Врој 24

3 В Е 3 Д Л

С тр. 187

му се биди предали, па зареди од куће до куће. По Пашића сокаку су ходали ОФицири, 12 солдата, газда Спасоје и Миралем, јер му је отад био слаб. Кад су уљегли у Хаџи Ћалину авлију повика газда Спасоје: — 0 хаџија! Бисера истрча на прозор и сва протрне, кад видје међу солдатима Миралема. На то хаџија стиже, па оћера Висеру у кућу, те се озва' — Ко зове, ко ? — Наши смо. Кад угледа Спасоја, стару османлиску улизицу, п Миралема са Швабама: смрче му се пред очима; али се опет прикри, па ће: — Па, шта хоћете ? — Сиђи доље, па ћеш чути — дочека Спасоје. — Чујем ја и овдавлен. — Снеси нам оружје. А ово су људи добри, па ти неће ни длака Фалити, опет ће Спасоје. — Снеси, снеси, хаџија! Док је мене не бој се ничега; прихв&ти уздрхталим гласом Миралем. — Чекните, сад ћу! Све је ово, пред вратима, слушала Бисера и стрепила од неког страха од неке слутње. А већ одавно се тужи, е јој у лијевом оку удара нишан, те је имала шубу, да ће се нешто окарити. У томе хаџија на врата па загрми: — П1та 'ш туј ? Гледаш оног пасковића — је ли ? Он принесе све своје пушке и сву џебану ирозору. Заклони се мало. Узе двоцијевку и на нишани. Даммм ! И Миралем паде мртав. Она цијев још није ни издимила, а друга састави и погоди Спасоја баш у жличицу. Одоздо плану плотун, али у зид. Они оздо, он озго; они оздо — он озго... Прас, прас, прас - док једва тројица, с официром умакоше. Иза тога се чуло, гдје са све стране прашти пушка. Бој се већ заметн'о. Хаџи Ђало се наоружа. Поведе са собом Бн серу, да је склони у подрум код Хасан-бега. И само што ошкринуше врата, па она угледа мртва Миралема и врисну. На ту вриску плану однекле пушка и она гру о земљу — мртва. Хаџија се прихвати пушке, али му рука клону. Истом иза кућара и друга пр&с и Хаџи Ћало се — стропошта. ЗИМЊЕ ВЕЧЕ - П.УЈИКИН Вура небом магду свија, Вихорове снежне плете, Час к'о дивља звер завија, Час заплаче као дете.

Час високо сламе диже И зашушти кровом горе, Час ко путник задоцњенп Закуца нам у прозоре. У собицу нашу малу Са тишином тама пала . . . Моја стара, што си тужно Код прозора заћутала ? Ил' си, добра друго моја, Хуком буре заморена ? Или дремаш жалостиво Уз зврјање твог вретена ? Пијмо, бедне младости ми Другарице најмилија! Пијмо сјада . . . Где је пехар? Биће срца веселија! 0 сетшци пој ми, што је Живовала преко мора, 0 девици, што ј' на воду Ишла чим забели зора. Вура небом маглу свија, Вихорове снежне илете Час ко дивља звер завија, Час заплаче као дете. Пијмо, бедне младости ми Другарице најмилија! Пијмо с јада . . . Где је пехар ? Виће срца веселија . . . Војислав Ј. Илић.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејкина ♦(наставак) М — Саза сП 1\Чо1зе! узвикну вођ, кад уведе друштво у зидове неког великог здања, и стаде на немачком језику тумачити" сачуване старине ове старе грађевине. Перехватов је преводио његове речи. — Ово је, госнодо, била кућа једнога бога таша, магната. Ево му спаваће собе; ово му је била трпезарија; ево баште, са остацима мермернога водоскока, говорио је он. — Ево и једног комада оловне цеви од водовода, што је сачувана и после осамнаест векова! Ево и ложе домаћинове. — Богаташ, бајаги, а спавао на овом камену, меето кревета, примети Коњурин. Зар је ово по-