Zvezda

3 В Е 3 Д А

С тр . 201)

„Врати се, еујетни човече, док смрт није без сажаљења растурила твоје коети по овоме песк}^, по овој сажеженој трави, по овоме гробљу без споменика и крстова... „Појаши арапског коња или камилу... „Али они ће се уморити, а може бити и липсаће пре него тто ти нађеш дрво или место живљења. „Ти јашиш и гониш, и нештедимице удараш петом у бокове коња или у живи скелет камилин; и они ће убрзати кораке, поливајући знојем и крвљу песак пустиње или жуту сажежену земљу нампасову... Али то неће помоћи и ти нећеш видети пред собом знаке живота ; ,Ти си залутао у сред бескрајности; земља, која је овде без граница, саставила се са небом, које нема опредељенога склопа, како би те натерали да мислиш о томе како си нејак и ништаван и како је велика твоја таштина. „Видео си јутром како се рађа сунце на запламтелом истоку, а у вече ћеш видети како ће оно заћи на другом крају неба; а после тога нојавиће се звезде једна за другом и немо ће све тлуцати над твојом главом. „И оне ће гледати тебе, и ти ћеш гледати њих; али ти нећеш појмити шта оне хоће да ти кажу, јер оне живе милијунима векова својим животом, који човек никад сазнати не може. „Ти ћеш им се молиги, а оне ти неће одговорити, и твој ће глас потонути у бескрајности овог нростора, као нога страдалникова у таласима океана. „Ти ћеш проговорити коњу и камили, да би чуо глас живог створа, али ни они ти неће одговорити; па ни топот њихових сусталих ногу неће се чути у песку пустиње у трави пампасовој..." Али ако ]е Бог свемогућ, то се човек, који је сии Његов и који је озареи лучем Његове мудрости, научио прелазити пустиње, преко којих Бог није саградио путове или није означио нут живом оградом. Човек ће наићи на свој пут по компасу, који је саградио његов геније ГТа и пре него што је компас изнађен, наши давнашњи претци налазили су пут по звездама, и ако оне нису говориле. Залуд косги мртваца што су растурене по мору песка или траве, говоре човеку : — Врати се! Залуд лобање угинулих путника, што се беле по песку и трави и цвокоћу зубима под ударима коњске шги камилине копите, говоре човеку: — Горди брате, врати се! Човек им одговара: Ви нисте,- угинула браћо моја, били паметни, ни умешни а били сте малодушни, иа за то сте засејали пустињу својим костима. Ја ћу препливати овај неми океан, ја ћу савладати бескрајност овог простора; нећу никога поште-

дити, па ћу достићи она места где има живља, где стада пасу и дрва се зелене. И мудри човек, који ее ие боји пустиње и прелази је — гордо, но без таштине, рече свемогућем Богу: — Ти си хтео у мени да казниш тгггане и оне што саградише Вавилонску кулу и Прометеја; али гле, тамо где си ти носејао ужас и смрт. ја сам нашао само меланхолију, Она је узвишена, величанствена, бескрајна као пустиња; меланхолија је сестра оне, која је осветлила небо небројеним звездама и напунила море лазурном водом без обала. Меланхолија није ужас, није туга, него је поезија бескрајиостн, ко.ју моје очи не могу да одмере, али у којој ми пут указује компас науке... Истина, ја знам да сам мали и слаби мрав, али сам мрав, који осећа и миели и зрак је оне светлости, што озарава мртве н живе, прошлоет и будућност, што врхом своје ватрене игле може да претвори у огањ стотину и хиљаду снонова света и прах небројних сунаца... Ђ.

МОДЕРНА ЖЕНА 1« Р И Т И Ч К А 0 Т .У Д И Ј А ЈГгаШу Љу пашо 18 туопмп ! „Слабости, име ти је жоиа." Шекпиир, Хамлет. 1■ 2. (нАСТАВАк) II Мало пре смо поменули машту и осећање, молнмо, да нам се сада дозволи да се на њима мало опширније забавимо, јер с њима прелазимо на ново поље женског модерног рада, на коме имају више среће. Мислимо на књижевности и уметности. Историја књижевности свих народа зна нам показати у разним временима и женска имена Од како је књижевности покушавале су и жене своју снагу на њој, те су иисале, као и мушки с променљивом срећом али поводећи се у миого јачој мери за духом времена више но за својом нриродом, —- а то је особина средњих способности и недовољне снаге, јер .је друго водити, а друго бити вођен. Ма на коју страну да се окренемо, нигде нећемо у књижевности наићи на жену, која је водила прву реч и својим делима давала правац писању осталим књижевницима; јави ли се, пак, на литерарној њиви ма каква новина одмах се нађу жене, које ту новину прихвате и проводе кроз разне Фазе и нијансе. Свака је периода имала своје песнике, који су п])ема својој индивидуалности обра!)ивали своја осећања, наила