Zvezda

Б рој 35

3 В Е 3 Д А

Стг. 277

— Ама, требао си бар нас сачекати, несрећ ниче!... — Ко ме зове несрећником?! А ти си глупак, дивљак из трговачкога света! Свађа се настави. Коњурин да би је смирио наручи боцу Асти и пруживши Грабљину чашу вина рече: — Дед, боље ће ти бити да ово попијеш на мамурлук. „Клин се клином истерује"; види само како добро дејствује. Грабљин се насмеја и умири. Очекујући друштво (Перехватова и Енглеза) људи ударише у вино, али ГлаФира Семјоновна не сеђаше с њима. Она је у другој соби разгледала књигу путника, што су били на Безуву и потписала се у њојзи. (Наставиће се)

ОКРУЖНИ ЛЕКАР - И. С. ТУРГРЊЕВ Једном у јесен враћајући се с пута, прозебем и занемогнем. На срећу грозница ме ухвати у гостионици једне окружне вароши и ја пошљем ио лекара. После пола часа дође и окружни лекар, човек малога раста, мршав и црномањаст. Он ми даде као и обично у таким приликама, на знојење нареди дијету, са свим невешто спусти у своју бележницу банку од пет рубаља при чему је непрестано сухо кашљуцао и гледао у страну. Он се беше спремио да иође својим послом, али се некако заговори и остаде. Ватра ме је мучила и ја, предвиђајући ноћ без сна, бејах рад да се поразговарам с добрим човеком. Донеше чај и мој се доктор пусти у разговор. Он одиста беше мали али никако глуп човек, говорио је врло изразито и приличио занимљиво. Чудне се ствари дешавају на свету. С неким човеком живиш и дуго заједно и у прија тељским си односима с њим, а ни једном не про говориш искрено, од срца; с другим пак, тек што си се познао, а ти си му, или он теби, испри чао већ све своје долшвљаје, баш као испо веднику. Не знам чиме сам могао задобити пове рење свога новог пријатеља, тек он ни две ни три, но ми исприча један прилично занимљив догађај и ја, старајући се да се изразим лекаревим ре чима, износим га сад пред доброг читаоца: — Би не знате, поче он слабим и дршћућим гласом (последица многог пушења дувана), — ви не знате овдашњег судију Милова, Павла Лукића?.. Не познајете... Но, све једно је. (Он се накашља и протрља очи.) Као што видите ствар је била, како ћу вам рећи да вас не слажем, Великог По ста. Седим ја тако код нашег судије и играм преФеранса. Наш је судија красан човек и врло

радо игра преФеранса. Наједанпут (мој лекар често је употребљивао ову реч: „наједанпут") рекоше ми да ме тражи један човек. Упитам шта хоће и чујем да је донео неко писамце, мора бити од болесника. Дајте ми писамце, рекнем им. Тако је и било, беше од болесника Лепо, ви знате да је то наш хлеб. Ствар је била у овоме: нека удовица и поседница добара пише ми и каже да јој је кћи на самрти. Дођите, вели, ради самога Господа Бога нашега и коњи су за вас послани. Али све то још није ништа . Она живи на двадесет врста од града; напољу ноћ, а путови прави ужас! И сама је сиромашна, више од две рубље не могу се надати, па и то је још сумњиво. Али дужност је преча од свега, а човек умире-! Одмах предам карте члану Калиопину и изађем на поље. Погледам, нред вратима стоје таљиге; коњи сељачки, покривени, обрасли дугом, густом длаком, добили и они зимску одећу, а кочијаш из уважења седи гологлав. Ех, помислих, види се, братац, да се твоја господа не возе у злату... Ви се можете смејати, али ја вам кажем, не били ви на нашем месту и ви бисте по спољашњости судили .. Кад кочијаш седи као какав кнез једва се маша руком за капу, па се још лагано смешка и пуца бичем по ваздуху, — ех, тада будите уверени, да прави високе рачунс А овде видпм, ствар на то и не мирише. Али, куд ћеш, дужност је преча од свега. Узмем најпотребиније лекове и кренем се. Верујте ми једва смо се докотурали. Пут ђавољи: потоци, снег, блато а тамо на једанпут и насип проваљен — несрећа! Како тако, тек стигосмо. Кућица мала, покривена сламом. Прозори осветљени, чекају ме, дакле. На сусрет ми изиђе старица, узневерена лица и у ноћној капици: „Спасите је, узвикну она, умреће." Кажем јој да се не узнемирава и упитам је где је болесник. — Молим вас, овамо. Иогледам, собица чиста, у куту гори лампа, у кревету лежи девојка, око двадесет година, у несвести. Ватра бије од ње, дише тешко: грозница. Ту стоје и друге две девојке, њене сестре, преплашене и уплакане. — Још јуче, почеше обе, била је са свим здрава и јела је с апетитом; јутрос се жалила да је боли глава, кад вечерас, ето шта би. — Одговорим и њима да се не боје — докторска дужност, знате, и приђем ближе Пустим јој крв, и пропишем микстуру. Међутим гледам ја у њу, гледам и право да вам кажем, ја дотле још не видех таквог лица... лепотица ]едном речи! Обузе ме сажаљење. Црте тако при.јатне, а лице... Но, хвала Богу, умири се; зној је сву проби, она се освести. погледа свуд около, осмехну се и пређе руком преко лица. — Како ти је? питају је сестре нагињући се к њој. — Није ми ништа, одговори она и окрете се на другу страну. Видим, хоће да спава.