Zvezda

Бгој 36

Стр. 285

— Тако је то. Мојој болесници бивало је све горе и горе Ви нисте доктор, милостиви господине; ви не можете појмити шта бива у души његовој, особито онда, кад увиђа да га болест савлађује. Где .је ту самоуверење! Збуни се од једном тако и ни речи да прозбори. Чини ти се тако, да си заборавио и оно што си знао, да ти се болесник више не поверава и да и други већ почињу увиђати, да си се ти изгубио и нехотице дају ти знака о томе, гледају испод очију, шапћу... ех, тешко је то! Да, а ако се лек против те болести не може наћи, мислим у себи: да нијеово? Пробаш, аја, не иде. Не даш времена леку да дејствује колико треба... хваташ се час за ово, час за оно. Узмеш рецептну књигу.. .. ту је, мислиш, сад! Разбијаш главу, неће ли се помоћи наћи, а човек међутим умире; други би га лекар можда спасао. Кажеш. потребан је конзилијум; иначе не примаш одговорност на себе. Па још како изгледа лекар глуи у томе случају! Али се с временом умири. као да ништа није ни било. Умро је човек, али лекар није крив, јер је по правилу радио. А још теже пада и то, што видиш слепо поверење у тебе, а сам осећаш да не можеш помоћи Ето, тако је поверење имала у мени цела породица Александре Андрејевне; заборавили и да мисле да им је кћи у опасности. Ја сам их од своје стране такође уверавао да нема опасности, а сам немам наде. Још да се несрећа доврши, беше пут такав постао, да је слуга цео дан морао ићи за лек. Ја не излазим из собе болесничине, не могу да се отргнем, причам јој разне, смешне анегдоте и играм карата с њом Преседим по целу ноћ и старица ми са сузама у очима захваљује, а ја мислим у себи, нисам достојан ја такве захвалности. Признајем вама отворено зашто бих сад крио — ја се заљубих у своју болесницу. И Александра Андрејевна беше за ме прпвезана. Деси се да никога не пусти у своју собу осим мене. Почне са мном да разговара, — пита ме где сам учио, како живим, ко су ми родитељи, коме идем. Ја знам да она не треба да говори, адајој то сасвим забраним, нисао могао Ухватим себе за главу -— шта чиниш то, разбојниче? А она ме узме за руку и држи, гледа у мене дуго, дуго гледа, окрене се, уздахне и каже: —■ Како сте добри! Руке 10Ј тако горе; очи велике, чежњиве. — Јест, иродужава она, ви сте добар, красан човек, нисте што и наши суседи... не, нисте ви такви. Како вас то ја нисам до сад знала. — Александра Андрејевна, рекнем јој .ја, умирите се, верујте ми, да не знам чим сам заслужио... само се ви умирите, за име Божје, будите мирни, па ће све бити добро, ви ћете оздравити. А међутим морам вам рећи — додаје лекар, нагнувши се напред и подигавши обрве горе да су се са суседима дружили врло мало, са сиромашнијима нису могли а с богатијима гордост им је бранила. Кажем вам, врло су образова.ни били, па ми је с тога и лако било у њих, Из мојих

руку лекове узимље,. подигне се јадница мојом помоћи, погледа ме — а у мене срце тако задршће. Из дана у дан бивало јој свс горе; умреће, мислим, за цело ће умрети. Преставите себи. она мора умрети, а ту мати и сестре гледају ме, очима иитају — и ја им још дајем наде. — Но, како је? — Ништа ншпта тако озбиљно, а како беше то „ништа озбиљно"; разум ми се мути. Једном, седим ја опет сам крај болеснице. Чуварка такође седи ту и хрче у деветом сну Не могу изаћи с њом на крај: треба и њој одмора. Александри Андријевној било је те вечери сасвим тешко; ватра је мучила. До пола ноћи непрестано се окретала; на1'зад као да заспа, бар се не миче. У куту гори кандило пред сликом Спаси г гел>евом. Ја седим, спустио главу и дремам. Од једном, као да ме неко гурну у слабине, окренем се — благи Боже — Александра Аидрејевна укочено гледа у мене, отворила усне, образн јој горе. — Шта вам је? — Докторе, ја морам умрети! — Сачувај Боже! — Не, докторе, не; молим вас не говорите да ћу ја живети... не говорите... кадбистеви знали; чујте ме Бога ради, не крите од мене моје стање, - говори а једва дише — Кад бих знала да ћу за цело умрети, све бих вам казала, све. — Александра Андрејевна, смилујте се. — Чујте, ја ни мало нисам спавала; једнако гледам у вас... ја верујем да сте добар, частан човек; заклињем вас свим на свету да ми кажете истину! Кад бисте сами знали, како ми је то потребно. Докторе, за име Божје, реците ми јесам ли у опасности? — Шта да вам кажем, Александра Андрсјевна, смилујте се! — Преклињем вас! — Не могу да кријем од вас, Александра Андрејевна, ви сте у опасности, али Бог је милостив. — Умрећу, умрећу! — И она се заиста радованге, лице јој тако весело; ја се поплаших. — Не бојте се, не бојте се, ја се смрти не плашим. Она се одједном подиже и наслони на лакат. — Сад... но сад вам могу рећи да сам вам из свег срца захвална, да сте ви добар, мио човек, да вас љубим. . Ја је у чуду гледам, не могу да дођем к себи. — Чујете ли, ја вас љубим . — Александра Андријевна, чиме сам то заслужио ? — Не, не, ви ме не разумеге... ти ме не разумеш .. И наједанпут, она нружи руке, ухвати ме за главу и иољуби .. Верујте ми, у мало што нисам викнуо... бацим се на колена и зароним главу