Zvezda

јВрој 37

ЗВИ

3 Д А

Стр. 291

путује на н.егов рачун. Ту се пребројаше боце вина, порције јела, путне карте и све што је на Перехватова потрошио нутем. Најпосле, Грабљин повика: — А чије је одедо на теби ? Ти чак носиш моје одело. — Лажеш. Ово је сад моје, заслужио сам га, и то знојем и крвљу. Зар сам ја мало себе јео због тебе, дивљака, водећи те по Европи, одговори Перехватов. — Шта ? Ти мене водиш ? Ти, пробисвет? А су чим ме водиш? — Ја не говорим о новцу, него о језику. Без мог језика, ти ни до Берлина неби дошао. И еве што си на ме нотрошио, заслужено је и јасе користим заслугом по праву другарства и преводништва. Ти си ме најмио, то је мо1а зарада. — Диван најамник! Оставља свога господара на станици, а сам одлази да врља по којекаквим Безувијама! Не, ако си већ најамник, онда мораш чувати свога господара. Енглези, ако и нису разумевали језик, опет су видели да је то свађа, по знацима и тону говора, па су слегали раменима и разговарали се кратким Фразама Иванови и Коњурин пробаше да стишају Грабљина и да прекину свађу, али овај, онако мамуран од пића, настави грдњу. Најпосле ГлаФира изгуби стрпљење и рече: — Ја више никуд с вама у друштву не идем; ама, баш никуд! Ово је несносно с вама путовати. — Нећу ни ја с вама! одговори Грабљин. Ја ћу сутра у Париз. А ти, РаФаило, чисти се! Немаш више носла... Пошао сам на страну да се угладим, а чим имам у Неапољу да се гладим ? Развалинама, брдима?.. Зар то чему помаже? — Ти се нигде нећеш угладити, зато, што си тако груб и што се не дага истесати. — Но... но... но... упамтићеш ти за те речи. И Грабљин диже песнице на Перехватова. Људи се умешаше и задржише га. Шта је то? викну ГлаФира Семјоновна. — Не може човек да макне од безобразлука! Гле, како нас је судба везала с тим човеком. Ни кочијаша, ни кола немамо да се одвојимо од вас! И да знам само, који нас је ђаво повео с вама! — Па ево, кад сиђемо с брда, и ја ћу отићи од вас, наћи ћу кола. И заиста, кад су сишли с брда и ушли у једно предграђе од Неаноља, Грабљин, не опростивши се ни с ким, искочи из кола, пређе у друга кола што стајаху пред неком механом и стаде звати себи Перехватова. Перехватов пође на позив. — Шта да радим... Морам с њим... Не могу га оставити тако пијана, пропашће ни зашто ни крошто. Жао ми га је као човека. А он то сматра као да ја џабе путу.јем! 0, Боже мој, Боже мој! уздахну он.

— На Елдорадо! заповеда Грабљин кочијашу. — Или не, нећу на Елдорадо... Како се зваше онај вертеп? Касина. Не, није касина, РаФаилка! Та реци, псето једно, куда да идемо! Знаш, где смо пре три дана били? Где је она шпанска Талијанка. — Чујте! повика Коњурин. — Овај оде у вертеп.. Опиће се да беле мачке неће видети! Но, диван си ти дечко! Кола се кренуше; за њима се чу луиа неких кола, кочијанг пуца бичем а из кола се чује глас пијаног Грабљина: — Држ', недај!.. Смркло се већ кад су кола стала пред гостионицом. Коњурин је уздисао и говорио: — Но, хвала Богу, завршисмо с Неапољем. Кад ли ћемо у Петроград ? — Како завршисмо ? Још ни града нисмо видели, нити смо Канри походили, рече ГлаФира. — 0, Господе! Зар још?... А какав је то Капри ? -- Остров. Диван острв. Тамо је плаво гротло. Тамо се идеморем, на броду. Прошле године, кад смо били на летњиковцу, седила је у комшилуку с намажена пуковника Лутјагина, па просто чуда прича о том гротлу. Осим тога, то је дивна гаетња но мору. — То значи : ви хоћете и по мору и кроз гору ?... — Дабогме. А кад дођемо на Капри, ићи ћемо на магарцима... — Фу!.. и на магарцима! .. И то ми је путовање!. — Чуј, дугаице, рече жени Николај Ивановић. — Море није гато су горе... Бојим се да ћеш издржати тај пут. Може бити буре. — Издржаћу ја. Ти за ме не брини. Ми ћемо сутра на Капри. Коњурин седи и забрбља: — Горе... Море .. И на конопцу су нас узвлачили. Данас идемо на мулама, а сутра ћемо па магарцима. Само шго још не запрежу козе и говеда. — Е, возио сам се ја у Паризу, у зоолотпкој башти на козама. — Ах, да, да... Тек, чудо, како залута руски трговац Иван Коњурин! Данас је у ватри био, сутра у море нропада... Право из ватре у воду.... Чудо Коњурину се прохтело што пре у Петроград. Вожњу морем он није очекивао, па се замисли; Никола Ивановић да би га охрабрио, удари га по рамену и рече: —• Е, брате-.. Шта ћеш... Кад си се упртио, онда марширај! — Време је да се иде кући. Ох, време је! Заврљао сам на далеко с вама! настави Коњурин уздисати.