Zvezda

В рој 42

ВВЕ

3 Д А

Стр. 331

сам мртвац, који је жељан најватренијих уживања што их живот пружа. То је ужасно! 1 ' Али поред свега тога, не треба мислити да је Хајне заборавио, или да није волео своју жену; на нротив, волео ју је више но ма ко.ју другу, болан н у највећим мукама, он је само о њој мислио, терао ју је да се шета да иде у позо риште, на концерте, осмејкивао се на њу, и те пао јој. У осталом оно што је он осећао спрам „Муш", то и није била љубав, то је било само разонођење болесна човека са својим пријатељем, иначе се не да објаснити, што је он назива „нај слађом , . најФинијом", ,најљубазнијом", „најдивнијом", ,најљубазнијим срцем"; а себе назива да је њен „најлуђи", л најнежннји% „љубим ра41,ев (1е Моисћев" (шапе мувинеј. — /Гвој бедни нријатељ Набукадоносор 1Т ја сам наиме исто тако луд као краљ Вавилонски, и једем само сец кан купус коју храну моја куварица зове спа наћ*. — „Љубим вас са нежношћу умирућег, и тим нежније но други на земљи". — Највећа некол^о, твоје је име Хајнрих Хајне". Навешћу само неколико реченица његове љубазности спрам ње : „Или не треба да се обазирем на ваш прстен „на коме је био натпис „Муш па да вас зовем по мирису вашега писма ? И у том случају морао бих вае звати „најдивнија мошус мачко". „Моја добра, дражесна, дивна мушицо, дођи н за зуји ми око носа са твојим малим крилима. Знам једну песму од Менделсона, са реФреном : „дођи одмах". И ова мелодија „дођи одмах" непрестано ми звони у глави. ЈБубим обе миле шаиице, не од једном но једну за другом". — „Беома чезнем да те поново видим, последњи цвете моје суморне јесени, луда љубави". (иаставиће се)

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејмина

(настапак) БХ1Х У врту гостионице „Плаво Гротло" искупише се нутници с брода. На парабродском чуну довезе се и капетан пароброда, један Талијанац у годи нама; он је носио блузу закончану до грла и капу плаву са златним ширитом. Седе за сто и на мах окупи јести осгрице. које му на великом тањиру донесе момак. Контролор је доручковао са својим земљацима. У току доручка он је успео. да по тури ГлаФири још два низа корала, кутију од корњачине коре и три чешљића. Доручак би обилато заливен. Боце са густим, црним капријским вином, и Асти не силазише са ,

стола. Бреме беше прекрасно. Сунце је сијало и и пекло са плавога неба. Музика не престајаше за све време доручковања. Три развијена, брадата, плећата музиканта удараше у мандолине и певагае у терцету веселе талијанске песме. Туристи, поднакитивши се впном бацише им у капе богате награде у сребрним монетама. Доле, под стеном, ето.јаху три четири кочијаша а крај њих и неколико људи, који гласним узвицима нудише туристима своје магарце да на њима обиђу острво. Ту подскакиваше и боса исцепана деца и тражише од иутника на макароне. Туристе им бацаху са стене новац и задовољаваху се борбом, што је се око ситна новца водила међу децом. Некн дебели туриста, по свој прилици Немац, забављао се тим, што је бацао бакарне монете од 10 сантнма деци право у лице — Ваља се прошетати на магарцима, рече ГлаФира. — А не би требало отиКи са Каприја не прошетавши се на ослу. — Изволите, изволите, вели контролор. — Ја ћу вам одмах препоручити најбољега вођа и осла. А ми ћемо овде поседити. За пола часа обићићете сав град. — Не, не. Не идем ја сама. Него, ако ћемо ићи — да идемо сви. — Ја не марим да идем, Глаша! И то још на магарцима! Иека иду до врага рече Николај Ивановић. — А зар је боље припепити се уз боце и тако седети ? — Хајдемо, госпођо. Ево, ја ћу с вама, одазва се Коњурин. — Само, ви већ извините за боцу, ја боцу морам собом понети, јер без поткрепљења човек би могао на ослу и малаксати. — Којешта. И онако сте већ готови. — Ја? Зар могу ја бити пијан? Не, то је немогућно Него хајдемо одавде; овде ветар бије, промаја је. Коњурин пође и посрну. То опази ГлаФира Семјоновна. — Ах, Иване Кондратићу! Би се љуљате! рече она. — Да, спогакнух се мало; тек, на ослу ћу моћи седети. Ја сам тврд кад седим. Само нека се магарац не спотакне. КомензИ, мадам, рече Коњурин и понуди јој руку. — Не, не. Ја ћу сама. А ви можете с боцом испод руке. Спустише се са стене доле. Пратио их је контролор. Николај Ивановић је гледао озго како силазе. Контролор најми ГлаФири спровод ника и овај намести руке у прегршт и брбл^аше нешто талијански, изкезивши зубе. Она није разумела што ће. — Станите му ногом на руке, да вас подигне на осла, рече контролор. — Тако?! Кажите му само да ме не хвата за ноге. Бојим се голицања.