Zvezda
С тр. 366
3 В Е
з Д А
Град се тек будио. Понегде видиш буновна вратара где мете улазак и збацује ђубре право у воду; или собарицу, што кроз отворен прозор ис треса сукње и покриваче. Гондола наших п) 7 тника је сваки час обилазила велике гондоле натоварене месом, поврћем, млеком итд. што иђаху на пијацу... Стигоше до трга на гондолама. Ту се видеше куварице с корпама и црвеним сунцобранима, и прљаве трговкиње, што размахиваше рукама и позиваше купце с канала. Око трга било је још ђубрета и ваздух беше тежак ГлаФира невољно запуши нос и проговори. — Ух, како удара! Е, нисам мислила да је таква Венеција! — А мени рекоше у Петрограду да је Ве неција живописан, али смрдљив град, одговори Николај Ивановић. — А ја не видим ничега живописнога овде, уплете се Коњурин у реч — Шта има ту живописнога? Куће — просте, развалине... А зар то сме бити ? Има 25 година како нису оирављане. Ето, погледајте овај балкон. Сва перила су му поломљена. А гле овај карниз ? Само што се није свалио да кога убије! — Молим. Од куда ће карниз убити кога, кад нико мимо куће и не пролази, рече на то ГлаФира. — Зар ви не видите да ту нема тротоара? Овде је само вода, ништа више. Гондољер је стојао на крми, одмерено ударао веслом по води и показивао здања, крај којих се пролазило и казивао чија су и како се зову. — Мапа с1е11а 8а1и№... Ра1а/о Отз^шап 8о1т... Ра1а/о Еовсап, чуо се глас његов, али га Иванови и Коњурин нису слушали. (наставиие св) I » --» -
СРЕЋА V НЕСРЕЂ.И КПИКЗОДД ИЗ ЖИВОТА АДВИЈАНЕ ЛККУВРКРОНК Нрпчд Феликса Лила
I У Француској године 1714 у месгу Физму у Шампањи живео је шеширџија Нјер Лекуврер. Он је био врло сиромашан; признајемо да је за то био сам крив, јер да није од јутра до мрака седео у крчми, он би могао добро живети. Али благодарећи крчми, трговина му је ишла врло траљаво и на крају крајева мајстор је био претрпан дуговима. Зато је енергичније за себе и за мужа радила вредна госпођа Лекуврер. Да би одржала како тако равнотежу у свом јадном газдинству, она је прада у кући Финије рубље, и помоћу своје четрнаестогодишње кћери лепе Адријане, зара
ђивала за своје дневне потребе. Јесте, будућа велика глумица у слободно време од школских часова, врло је често стајала за коритом и трљала својим прекрасним ручицама прљаво рубље. Кад би се одмарала од тешкога посла, обично би декламовала најлепша места из трагедија Корнела и Расина. Људи који су доносили рубље за прање, често су с чуђењем прислушкивали, заинтересовани дикцијом мале праље. С времена на време у местанце Физм, долажаху путујућа друштва комендијашка и даваху у полуразрушеним амбарима преставе. Тих дана Адри.јана коју је срце вукло позоришту, не би се смирила док не испроси од матере два суа за позориште. Зажарена лица и светлих очију, гле дала је она баш личности из својих љубимих тра гедија и слушала добро иознате духовите речи. Те речи је она већ одавно знала на памет, читајући и понављајући књиге, које јој је давала добра, стара госпођица Клеман, школска учитељица, којој је Адријана, била љубимица. Једног лепог дана Лекуврер, објави жени како га кредитори наиадају са свих страна и да се решио због тога да иде у Париз где има пријатеља, који се некада занимао давањем коња и екииажа под закуп, али тек што није напусгио тај занат. У осталом то је било сасвим све једно. Као да је неки унутарњи глас говорио Лекувреру, да ће га пријатељ избавити беде и да за то треба што пре да оде у Париз. Тако Лекуврер скупи и последњу пару што је имао у кући и оде на нут. Другога јутра одлгазак шеишрџијин ирочуо се свуда по варошици и кредиторима ннје остало ништа друго него да слегну раменима. Али остављеној породици они нису досађивали, напротив сви су се понашали сирам госпође Лекуврер и њене лепе ћерке с таквим саучешћем, да оне нису морале да трне баш велику оскудицу. Истина, мало шешира из дућана и још којешта било је нродано, али покућанство су им оставили и из стана их нису гонили. Мати и кћи су продужиле и даље бавитн се прањем рубља II Прошло је већ неколико недеља од одласка Лекуврерова, а још се никако није јављао. Госпођа Сизета и Адријана почеле су се већ бринути. Како ли му је у Паризу ? Да ли му се није догодила каква нова несрећа ? Напослетку дође писмо с нешто мало новаца. Пјер је писао да му је после доста муке пошло за руком да нађе свога верног друга из детињсгва и да се настанио код њега. Јављајући им свој нови адрес, он зваше жену и кћер да што пре у престоницу дођу и да живе с њим заједно у срећи и задовољству. Колико су се обрадовале сиротице! Расиродаше одмах ствари које им нису биле сад потребне, продале су између осталога и парионицу, помоку које су тако дуго зарађивале.