Zvezda

Вгој 49

3 В Е 3 Д_А

Стг. 389

— А што ке ми, мила моја? Ког ће мн андрака. Чај да пијем — не може издржати, ирснуће у комаде. — Ах, Воже, узми за сномеи на Бенецију. — Не, не, не треба. — Ако ти нећеш, ја хоћу. Ево, ове чашице за ликер, на пример. У Петрограду су четири иута скупље. А гле, како су лепи Флакони за тоалету! И то свега 8 Франака. То је скоро џабе... И ГлаФира стаде одбирати ствари. Кроз један сат изиђоше из стоваришта, опгерећени куповином И Коњурин је узео жени две чаше и Флакон за мирисе. — Ни сркнуо ни лизнуо а 92 динара пропадоше, вели Николај — Ето, питаш какав им је рачун да дају чиоде? Ето — дају их за 92 динара. А један динар овде вреди колико 40 ко пејки у нас. — Е, Бога ти, не мораш рачунати. Ми смо и пошли на страну да новац трошимо А гле какве су стварчице! Дивота! Красота! — одговори она Николају. — Заиста, овде вешто и раде. Умеју будале да премаме, брбља Коњурин. — Није се она битанга џабе око нас вукла .. Ето, сад ће од Фабрике свој проценат добити. Ах, ниткови, проби свети! А како ли би било да и ја у Петрограду заведем те пробисвете, пек маме свет у моју ко лонијалну трговину ? запита он Николу Иванића — Нек трче по клинском и обуховском проспекту па нека довлаче свет. ; ,3наш, поморанца, или холандска сељодка даје се на поклоњ Изволте у трговину Коњуринову." Па кад га на поморанцу намамиш, он ће узети онда фунту чаја и главу шећера. — ТПта, шта? Нема у нас много таквих бу дала! вели Николај. — Та, оно, тако је: само будале по Венецији иду а сви паметни седе, па чувају кућу — Лепо... Хвала! прихвати ГлаФира. — Онда и себе у будале урачунавате Ето, и ви сте купили чаше. — Па разуме се ! Одавно сам ја то тврдио Разуме се, да сам будала, кад по иностранству идем. Јер, на нгго мени то иностраиство ? На пијаци срете их во!;, што их доведе у Фабрику. Он се с поштовањем поклони, на тпану нешто Француски ГлаФири* — Сад нас нуди да идемо у Фабрику чипака, рече она мужу. — Не, нипошто! Доста је. Шта то већ значи? Измишља сваки час по неку Фабрику! ва није Николај Ивановић — Кад си ти у стакленој Фабрици умела 92 Франка бацити, на овој би бар 300 оставила. — Чујеш, може бити да ћу и тамо добити какав „ирезент". — Е, ја не желим презенте! Разумеј, не же-

лим! Мариг, господин агенте! Марш! Иди врагу на рогове! И Николај чак заману на агента штапом Овај одскочи у страну и из даљине се неколико пута поклони. (наст атшћ.е се)

НАСЛЕДСТВО прквео МАРЦИЈДЛ (сВРШЕТАк) V Дознавши тетка, да су њени рођаци подигли парницу противу ње — уилаши се. — Ма како било, премишљаше она, они од мене кућу не могу отети. Написа им писмо, да одмах дођу у Москву, да ствар окончају. Добивши писмо, браћа се обрадоваше. — Но, рекоше, хвала Богу! Наша ствар добро напредује. Али они одмах не отпутоваше. Чекали су не би ли и од адвоката какво извешће добили и решише, да причекају до Св. Николе. Најзад, пођоше и право к адвокату одоше. Спазише они, . . . променио се адвокат: изгледаше веома горд. На њему фино одело, ципеле у ка љачама, а стан веома елегантан. На наше сел.аке једва и погледа. — Но, како.стоји наша ствар? питају браћа. — Ствар је пропала, одговори адвокат. Морамо се даље жалити. Главно је: да ви будете утврђени у праву наслеђа. — Како то ? — Тако, то је само Форма. — А што нам то нпси одмах казао ? . . . — Ја бих вам и раније казао, али ту треба новаца, много новаца. Ја мислим да још може бити успеха. Пребледеше браћа Слегнуше раменима, израчунаше колико су већ потрошили и колико им јотп треба потрошити, и видеше: да кад би и добили наслеђе не би могли ни трошкове измирити. Посаветоваше се, иосаветоваше, — и договорише, да иду к тетки. — Хајдемо, рекоше, може и добро бнти! — С Вогом! VI Дођоше бра1|а код тетке Говори им тетка: — Ви хоћете да се судите ? -- Да, одговорн Алекссј, жалићемо се вишем суду. Нашли смо и адвокага.