Zvezda

3 в Е

3 Д А

Врој 51

— Вијена, вија Понтебо. . одговори ГлаФира и изишавши уза степенице станици, окрете се каналу и рече: Збогом, смрдљива Венецијо! Разочарала сам се у теби. Нисам те тако замипшала. — Та не вреди ни праштати се с њом, ма тушко. Пљуните на њу, пресече јој реч Коњурин. После пола часа они су седели у вагону ГлаФира извади мали завијутак у мекој хартији и рече: — Тек, мило ми је, што јуче узех ове чипке. Млетачке су чипке добре. а ужасно јевтине. Треба их само склонити куда, јер ћемо прелазити аустриску граннцу, па да не би морали царину плаћати. И она ћушну завијутак у мидер. Николај записа у књигу вредност купљених путних карата и тешко уздахну. — Ако се у Бечу не задржимо на преноћиште, може бити да ћемо свести свој нуг на 2800 рубаља проговори он. — Голубе! Никола Иванићу! Тако ти Бога немој стојати у Бечу! јадикује Коњурин. — Што ће нам тај Беч? До врага с њим! . Време је да се вратим жени Од кад сам јој гшсао да ћу бити код куће кроз две недеље! А ово је четврта недел>а од тога доба. Знаш ли, болан, да ме сваки час очекује. Ох, иче ми се.. Значи, помиње ме. Ух, шта ли ми она сад ради! — Шта ће радиги? Чај пије, одговори Ни колај Ивановић. — И ја држим, сагласи се Коњурин. — Моли ти моју жену да се у Бечу не за држава — Матушко, госпођице, заповеднице, учиниге ми божанску милост. не задржавајте се у Бечу! молио је Коњурин ГлаФиру Семјоновну. » Мени је требало узети у Бечу штогод од свилених тканина, али... добро, добро. Коњурин се зарадова Умало што не заигра у вагону. Воз по 1)0 и изиде из жељезннчке сганице. Опет иђаху насипом. И десно и лево непрегледан но дени простор. -- Идемо но мору, јакоже по суву... вели Коњурин а гледа кроз прозор. — Идемо у Пе троград! У Петроград, женици Лзубезној! радосно је говорио он. (ошчпјгпк се)

ЈЕСЕЊЕ ЕЕЧЕ »— ККЛХГ01К СОГРЕК Доиста је лепо бити љубљенј али да би та илузија била потпуна срећа, треба човек и сам да љуби. Пико то не зна бол.е од славнога музичара

Михаила Паца, који се једини после Шопена може назвчти компонистом валцера Кад је свет сазнао што о његовим љубавним авантурама. то .је обично бивало противу његове воље — он није био ни најмање сујетан — и морало се ириписивати једино изгледу, кога је изазвала сама авантура Многе њене последице и то баш оне, које су за њега биле пријатне, нису избиле на јавноет. Када је плави, црнооки Словен седао за клавир и скидао рукавице, тада је дамама, које су га посматрале, срце јаче било и при том су се сећале оне лепе, младе Рускиње, коју је он нежно одбио и која је по том одузела себи живот у Ници, удишући хлороФОрм. Ади они, који су сада нетремице по сматрали његове покрете, нису знали, да је на оној финој марамици од батиста, којом он брише прсте пре но што иочне да свира, извезено почетно слово његовог имена косом једног Височанства. Михаило је Пац одбио два мнлиона мираза младе Рускиње као и љубав једне нринцезе, горе са Севера — не тражећи отуда никакве користи; он није љубио, па ипак, како је често био слаб тај вештак са сетном, разумном Фантазијом; ретко из сујете, већ често зато што се варао, често из нежног надражаја свога срца — али, на жалост никад из љубави! Једном је и он озбиљно љубио, већ пре подужег времена, када се мучио бедним давањем приватних часова, и када је сваког вечера ударао у бубањ у некаквом малом позоришту. Како је то била жалосна и недоетојна л>убав! Некаква глумица десетога ранга, љубазница другога, занела му је и срце и памет. Он је претрпео сву срамоту т.е страсти, сву муку од љубоморе и немоћ љубавника без икаквих ередстава; он се осећао сав блажен кад би му она, као псу кост, добацила речи: „Шта те се све друго тиче, кад ја ипак само тебе .љубим ?" Он је раскинуо те окове после повише годииа робовања, када му се слава иочела смешити и'кад су нежни звуци његовог сиренског валцера почели заносити даме у скупоценим халшнама на паркету по салонима, као и слушкиње у јевтиним хаљинама, на прашљивом патосу у варошком предграђу. Од тада је он славни Михаило Пац; од тада је он прошао целу Европу, и кад се вратио кући донео је собом пуне сандуке ордена од разигих владалаца и љубавних писама на свима цивилизованим језицима, Али пошто је он у својој младости имао у школи за учитељицу сиромаштво то је он и тада остао прост и смеран човек. Ордене не носи никад, а када би год узео да чита љубавна писма, он би се задубио у сећања, којих се сад стиди; тада му излазе пред очи оне зимске вечери, када је он, сиромашни музикант, по свршеној нредстави, гацао по снегу и ишчекивао из позоришта ону девојку, која је обично излазила с другим испод руке, и коју је он ипак љубио, до лудила љубио. „Среће има само за онога, који љуби", говорио би себи Михаило Пан, у моментима сентименталног