Zvezda

ИРОЈ Н1

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 17 ЈУНА 1899

ГОД. 111

и а л а з и четвртком и нвдељим -одаЦ ЕНА: ад 1 мкскц I диндг ИЈШ 1 К1''УНА Првтилату иримају све иошге у Србији и ипостранству

ЗВЕ

ПОРОДИЧНИ лист

11ретлдату трева слати : Стеви М. ВеселиноваИу ироф. Богословије НК11ЛАЋЕНА НИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ Рукописи не враћају се, -«в*УГЕДНИШТВО СЕ налази: Кнежев Споменик бр. 1*.

БРОЈ (Г» ПР. ДИН.

ВРОЈ 1^Г> ИР. ДИН.

ВЕТРУ ЗАВИЧАЈА

О, како ее радо, к,ако сеКам често Детињскога доба, кад је радост чнста У иемирном срцу уресила пресго Љупким, меким цзећем, да но срцу блиста Ах, ружични дани блаженства и среКе, Фантастичких слика и дечачких снова! Ваш прекрасни спомен игачилети неКе ; Ма да дугау маме сад варања нова . . . Кад зорицу гледам на истоку рујном, Жарки блесак сунца на зренику зрачном, Млп када чезне на западу бујном, За горама гасне у густишу мрачном; И када се месец достојанствен јави Са звезданом свитом на безмерном своду; Кад ми ноглед стреми кроз тај простор плави, Чудне тражећ' стазе временигом ходу; Кад ми егар ноћи душу обмотава, Ко кад лаки пухор по жеравци па'не:. .. Пред очи ми жудне вазда дочарава Мис'о : слађан спомен на детињске дане! . . . И ја тада гледам скромну кућу белу. Решетке од гвожђа у прозор'ма стоје. Наша - српска трава скрила земљу целу И зелено царство расејава своје. Праг очински видим и вратнице беле, . . . По поду се цигље црвене пред њима. Иупчасте се црепке по крову наднеле Избројат' се могу, колико их има! У дворишту бунар, дашчара над њиме, Црвене и нлаве резице је красе. Ветроказ на врху, Шта се хтело тиме ?

И без њега ветар врло добро зна се. Ограде од врта разваљене леже, Подријене греде оборене ниже: Тик уз њих се сокак узани протеже, И но каква зграда новија се диже. Ох кућерци скромни с вртовима цветним, С чокотима бујним и дрвећем старим! Иријагељи моји у данима сретним, Кј, да знаге како јога за вама марим! .. . Чисто себе видим: крај ограде стојим . . . Рана јесен златно разавила крило, И жутилом нежним обмотава својим Ах, зелено што је у пролећу било Вииогради пукли око мене широм, Османлуци једва тамњанику носе, . . Све јесенским, тихим преливено миром, Само хлађан ветар лепрша ми косе, Па несташко после у околу мине: Тек по какав листић протресе и свали, Па се после тамо у даљину вине, Где Дунава плава сустижу се вали . . . ... 0 ветрићу благи, што са цветних груди Завичаја мога у даљину летига! Шани сваком листу, цгга ми срце жуди И цветићу сваком, кад на њега слетиш! Ми{)ишљави знанче, много прође дана Да захуј'о ниси крај мене у лету, Да запљуснеш мирис с отаџбинских страна На образе сину у туђему свету. Кад понесеш листак посред врта мога, Ког' откину с гране твоје лако крило, Опомен' се, хитри: измеђ листа тога И твог знанца овде сличности је било! Хајдедберг, 1899. Божа С. Николајевић.