Zvezda

БРОЈ 69

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 18. ША 1899.

ГОД. Ш.

ПРЕТНЛАТУ ТРЕБА СЛАТИ : Стеви М. ВеселиновиКу ироф. Богословпје НЕПЛА Т.Е Н А ИИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ Рукописи не вра^ају се.

И 3 Л А 3 Н четвртком и недељом

Ц Е Н А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

ЕЗДД

Преталату иримају све иоште у Србији и ииострапству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

ВРОЈ 1 Г> ПР. ДИП.

"У ПОНОЋИ — по Коћег1-у Рши -у. Кад затреити ионоћ блага Често чујем гласак мио, Као да ме мила мајка Слатком пјесмом тјеши тио. Милом сузом тајне среће Он ми мртво срце буди, Успавл>ује јаде моје И све што ми кида груди. К'о да жићу снова сине Мај мирисни нунан нада: Срце гори, пјесма ниче, А душа ми ведра, млада. Тако често звони гласак, Ал' шта значи, ко ће знати ? Је л' дјетинства поздрав даљни Ил' ме с неба теши мати ?... Алекса Шантић

С 3? Т И те ноћи седели смо, моја жена и ја, крај његове постеље, неми и непомични, као и сама постеља. Јадно дете дисало је врло брзо, као да се није могло довољно надисати ваздуха. И оно није говорило, али су говориле његове лепе велике очи, које је наследио од своје мајке, говориле су оне дуге и влажне трепавице, које су се. у полу тами сијале, као оно кандиоце над његовом постељом, што се у црвеној чаши већ почело постенено гасити. У загушљивој собици, која је била исиуњена мирисима од камФора и шпиритуса, била је иначе потнуна тишина, само што кад кад зазуји каква велика мува и бубне у прозор, или цвркне попацу кујини... Небројено сам пута вадио дувањару и опет је метао у џен, не знајући ни сам зашто, као да ме је нека невидљива сила привезала за седиште, те

УРЕДНИШТВО СК НАЛАЗП : Кнеасев Споменик бр. 9.

БРОЈ 1Л ПР. ДНН.

целе ноћи нисам смео напупггати места Моја жена, изнурена и исцеђена, била је ослабила, али је инак зато унорно бдила крај јединчетове ностеље, као да је те ноћи слутила нешто страшно, нешто грозно, и као да је то, што је њезино мајчиро срце слутило, било ту, нред прагом, у блиској близини... Дете беше за часак заклоиило очи Ми смо, ногнуте главе, као каквн бедници, који очекују огроман и свирен ударац, о једном истом мнслили. Мислили смо о оном грозном чудовишту, што варварски улази у наше мирне, задовољне и срећне домове и својом џелатском руком сеје тугу, пустош, гробове; мислили смо о нашој привремености на земл>и, о таштим нлановима, које то чудовиште нем1глостиво разорава, као какве величанств( не зграде подигнуте иа трошну песку; мислили смо о оној виткој трсци, коју називају човеком, а коју слаби иоветарци повијају на коју хоће страну, па је носле ломе, крше и разносе на све четири стране широка и бескрајна света... Наше очи, које је мутила суза, сукобише се и ми се разумесмо... Дете отвори очи и као да хтеде нешто рећи, али ни једна реч не нређе преко његових усана Она устаде, поглади га по ко и и влажном и студеном челу и пружи му чашу са лимунадом. Ја му придржах главу а ои својим сухим и врелим уснама дотаче чашу, па опет изнемогло сиусти лепу главицу на узглавље. Али очи, очи су говориле и то нас је убијало... Кандило ноче пагло да цврчи и угаси се. А ми смо, и ако нисмо ништа говорили, упоређивали наше јединче са тим кандилом... Она се опет наднесе над њиме, убриса му студени зној са чела и саже се те га пољуби. Велика суза, I оја је стојала на њезиној треиавици паде на његово лице и оно се благо насмеја, као што се само анђео може смејати. Моје груди, чинило ми се т бивале су све уже, па сам једва дисао, али ипак у том очајном стању нисам могао лити суза као она, па ме је то још више мучило... Напољу ночело да свиће. Попац престао да цврчи, а силне муве се пробудише те зујаху и лупаху