Zvezda

ЕРОЈ 74 Ј ~

6Е0ГРАД, ЧЕТВРТАК 19 АВГУСТА 1899

год. ш

и з л а з и четвртком и недељом

ЦЕН А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претплату иримају све иоште у Србији и ииостранству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату трева слати : Стеви М. ВеселиновиКу ироф. Богословије

НЕПЛАЂЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

Рукописи не враБају се. уреднијитпо се иалази : Кнежев Споменик бр. 9.

БРОЈ 1^> ПР. ДИН.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 1г> ПР. ДИН.

ПОВРАТАК - ИЗ „ИСТ0Ч11Е ХАРФЕ" Све се већ извезло... тоне у даљини, Свак за нослом својим; На нристалом броду ја једап једини На палуби стојим. Мрнарева несма у заносу нуну Дрхти и трепери ; А около вичу ; да уши заглу'ну, Лаки гондољери. Високо врх граје и поклича њини' Душа моја нагли КалиФином граду, што се у даљини Провиди у магли. И ја гледам : широм мошеје се нингу И џамије свете ; Над њима к'о Фантом у зраку се дилсу Танке минарете. И док ми се сета у срцу таласа Тмуло из дубина, Разлеже се урлик изгладнелих паса И крик мујезина. У џамију идем ! Смирено ћу стати Међу верне оне; Молићу се творду л.убави и страсти И све васионе: „Из груди су мојих људи истрвени, „ЈЛи небо ми оста ; „Онроштај ми треба, онрости и мени, „Грешио сам доста!. ." в. Ј Илић.

СВЕКРВА СЛИКА ИЗ ОВОСКОГ ЖИВОТА - ЈАИКО М ВЕСЕЛИН0ВИ11 XII V Од тога часа наста неки преокрет у души Нериној. Не с тога што је она сад, као бајаги, наједаппут заволела Милицу, него што је збиља- постала некако увиђавнија. До сад је она у Милици гледала

само душманипа који је засео у њеној кући тс јој отима све што јој је мило и драго. Али тога вечера, гледећи Милицу онако понурену крај својих ногу, њој дође да је и мало боље погледа. И кад се загледа у њу, она виде да то весело чељаде није баш тако одвратно, као што се њој чинило; напротив, она сад виде у њеним очима тугу, на њеном лицу бледило, у њеним покретима скрушеност. И то што је видела беше истинито, тако истинито да је од ње одбило сваку сумњу. И онда оно лице Миличино беше врло мило, па оне њене руке како само нослушно лете да послушају! Па оне тужне очи како је чисто питајући погледају, као да би хтеле прозрети у дубину душе да жеље потраже. ■. Она осети као неки прекор који је у мислима њеним грмео Марковим речима: ;; А како би теби било да је ко тебе с покојним Иваном завадио?" Она склопи очи, спусти се на ностељу па стаде мислити: „Доиста, тако је! Шта ми је било криво ово дете? Око јој вели да не зна никакве обиње .. Никад ми до сад није рекла: ни потамо се! Што сам само зажелела, потрчала је да ми учини... Улагивала се!.. Хм!... Није! Ето ја, и ја сам тако чинила, али се нисам улагивала, него ме је томс мати иаучила од малена детета. Тако су и њу учили..." Отвори очи: Милица је стојала оборене главе ниже њених ногу и очекивала неће ли јој још што заповедити. Како Нера отвори очи и она нрену и погледа је. • ; „Чудне очи !"' — иомисли Нера, и сети се свбје мале сестрице Смиље што је још дететом у шестој годиници умрла. Она је исте таке очи имала и истО тако гледала. И оживе пред њом смртни час Смиљин како јој је склопила руке око врата, из уста јој бије врео дах и шапуће јој, гледећи је оним тужним погледом : „Не дај ме, сестрице ! Хоћу да умрем!" То беше тако живо да се она диже. Милица јој приђе. — Шта ћеш мајка? — Нећу ништа. — Да ниси жедна? — Јесам, дете моје, дај ми мало воде.