Zvezda

Отр. 594

3 В 6

држава својим незиањем и глуиу лекхиру и глупе крихике, а гдуиа критика оиет од своје стране соколи просте читаоце у њихову незнању, а рђаве нисце да ие клону. Па до кога је кривица? Нећу греишти душе, јер маса често, можда баш и случајно, ио1)е иравим нутем, а нађе се но неко те поквари, или бар жели да поквари правилно мишљење из просте жеље за орпгиналношћу, из сујете, да би пред светом показао свој преФињени укус и високоученосг тиме што се њему чини бљутаво све оно што се свима нама толико свиди. Тако се нешто, нли слично томе, десило и са г. Недићем, те, да ли из тих разлога, да ли, ако смемо рећи, из незнања, тек он иапротив свему јавном мњењу, одрече Змају песнички дар, а најлепше његове лирске песме, којима се заиста може дуго векова Српство дичити, нрогласи за просто бенетање у оној својој студији о лирици, која је ваљда жихолошка само зато што је потпнсује проФесор психологије па 1> Школи. Кад нам тако указа шта не ваља , онда нам господин Недић, човек тако утанчана укуса ишчепрка од некуд Векфилдског свештеника, да нам покаже шта ваља. По мом скромном мпшљењу он је то драгоцено дело у свом рођеном преводу требао наменити Назаренпма, а не нама правоверним Србима, који, ако ништа друго, а опо бар, по моралу тог дела, не смемо рећи онако глупо, назаренски: „ види Бог" кад би нам, рецимо, Бугари отели Стару Србију и Македонију, и ако бисмо, на послетку, према њему, самом преводиоцу, могли бити такви, те да, кад лрочитамо књигу до краја, стрпељиво слегнемо раменима и изговоримо: „види Бог!" Сем свега тога, он се још потрудио, да нам у том делу ирона1)е најлепше место и да доказује како је то јединствеиа сцена у светској литератури, јер је вели тако природна и узвишена. Госиодину психологу је ириродио, кад онај његов назаренски пои декламује онако бомбастим Фразама у онако очајном иоложају, па се сетио чак и да цитира, чини ми се, и нека места из Светог Писма. То је некаква новост у психологији, а до сад се знало, да у таквим тренуцима човек не уме ни речи да одвеже, а камо ли још да парадира Фразама и цитатима, као да држи предавање о моралу на каквом назаренском скуну. Него да се не удаљујемо од ствари, јер би нас овако што могло много новући за језик, већ да се вратимо за сад на ове ситне критичаре, јер крупних, дао Бог, имамо, али само по именима (која се, и сам не знам што, славе и писмено и усмено), али не и но делима. Кажу да спремају и крупна дела, а ја волим и веровати него вечно очајавати, и ако знам да су то људи, који мисле, да у њиховом писменом саставу треба да буде више мудрости но у свој светској литератури, те за то пишу по годипу дапа једну реченицу, коју идуће године онет избришу, јер им није довољно мудра. Хтели би некако да удесе, да не само свака реч, већ свако словце изражава дубину мисли. Ко зна, можда ће људи иронаћи и такво чудо од стила! Нека их нека

пишу и бришу, Ми их остављамо на мцру, јер шта можемо још рећи о тим арум- критичарима." Можемо само жалити што су арум баш они, који би могли и много и наметно урадити, јер би њихово и било да воде књижевиост бољим нутем и да утичу, да се развија бољи укус у наше читалачке публике, а тиме услове новољиији нанредак бољим делима. (наставиће се)

ЂУхЛ МИРИШЕ..,, Ђул мирише, мирисом уздише, А сабаски зеФирић га нише; Тгул мирише, моје .гонџе лале, К'о и твоје рујие усне мале. Тул мирише кроз зелено грање Уз булбула страсно узднсање; Т>ул мирише, каранФиле рујни, Као мирис твојих власи бујни'. Ђул мприше ирољетнијем дахом За ијесмицом славујевом плахом; Ђул мирише, ти, ружина селе, К'о што мире твоје груди беле. Т>ул мирише, јагодице моја, У сто рајски ирељева се боја; Ђул мирише, санче безазлени, К'о и твоји образи румени. Модрич. Авдо Карабеговић Хасан-бегов.

ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А Н написао Ђовани Верга (наставак) — Је ли добро овако? Умем ли? — гласом који је подрхтавао од неке непознате милине и детиње радости. Бароп није скидао очију с коња; овда онда метнуо би своју руку на Јелеппну, да узде боље повуче, или је морао по некп пут својим коленом додирнути њено колено, око кога се уска хаљина беше чврсто нрипила. Једно вече, кад је већ нростраиа равница била увијеза у сенку а крекетање жаба ширило неку суморност. диже он један пољски цвет, који је пао с њених груди и притисну га па усне. Јелепа памршти чело и цело вече била је рђаво расположена. Никад је њен муж није видео тако натмурену, никад иије ни слутио, да у том карактеру може бнти толико рђавог расположења. Кад су се враћали стазом испод сплета од грана, она снажно стиште Чезарову руку на груди и рече: — Волим те, јако те волим!