Zvezda

стр. 616

3 В Е 3 Д А

вр. 77

Није наука и уметност што њега занимају. Не, живот и смрт две су велике, озбиЉне и неразумљиве ствари. Велика придика, коју живот и смрт свакога дана држе око песникових ушију, заглушују за њ сваки метеж на земљи. Човечански разум изгледа њему тако слаб према загонетди земаљскога живота, да се ту и најобичнија интелигендија изједначује са највишом. А човечанска воља ништавна је према неодољивој струји историјских догафаја. Судбина гони војску напред, а не војсковођа, што је заиста предводи. Војвода, који војском управља, није никад битку добио или изгубио, она се губи и добија и без његове сарадње, тајном игром инстинктивне снаге. За Толстоја типска је она сцена, где рањени кнез Аидреја лежи на бојишту и гледа у небо. Наиолеон са својом свитом зауставља се код рањеника, а он, оаесвештен, што се до сада Наиолеону безгранично дивио, налази га наједном малена и незначајна, у ноређењу са оним, што се дешава измеђ његове душе и бескрајног неба. Значајно је, да ни један, готово, аутор није тако често и са толико поузданости и разноликости описивао како се умире као он. Њему је исто тако иознато расноложење — било то у човека или жене — које иредходи самоубиству, као и осећање, којим храбре н нехрабре природе у болести очекују смрт, као и језа и жељно очекивање, које собом доноеи смрт у раду. Из Толстојевог недоволшог научног образовања и недовољне вере у човечју интелигендију, произишао је његов идеал о поновном повратку ка ирироди Тај идеал не одговара Русовљеву идеалу, јер има религиозан карактер, али нас подсећа на њ. Сељак Каратајев у „Војни и миру" чини тако дубок утисак на Безухова и то не зато, што је пун резигнадије и хришћанске братске љубави, које дивилизован човек нема. Толстој је у толико ирави романтичар, што он идеал не тражи пред нама но за нама, у најнижим круговима. А он у толико није прави песимиста, што непрестано тежи да тај идеал оствари и чије он остварење и другима нро новеда, и ако он јасно види, да је стање заиста тамно Тиме се знатно и разликује његов несимизам од несимизма који је, у нашим данима, кулминирала Француска књижев ност, а чији особити израз налазимо у Ниузтаав-а, саве снога уметника и човека без наде^ чији се песимизам са стоји у томе, што му је живот досадан и гадан. Све што је он видео и посматрао изгледало му је, у иајвећем стеиеиу, гадно п простачки. Све што год он види, мучи га и вређа. Он је — а то је веома значајно — створио неку ромаиску Фигуру, која се повлачи у осамљени живот и којој је стварност тако мрска, да и обично претвара у уметност, иа чак и светило дана замењује вештачком светлошћу, а од простих,, одвећ мало зачињених класика прибегава сувише неприродним. Са овим крајним песимизмом има Толстој само једну додирну тачку: гнев према свему оном, што је јасно и рационално. Али за ове типске Француске песимисте, живот

Је значаЈан и о његовој загонетци није ни вредно мозгати. Једино што ове литерарне песимисте воле и поштују, т је уметност. И све оно, што они у стварости мрзе, иоШТ УЈУ и цене кад нађу у уметпости. Кад нам ремек дело искл.учиво представл>а нешто обично и ружно, онда треба знати, да је само уметност, коју у ремек делу велимо. Љубитељ уметности воли често пута ниско и гадно за сиже, да би само још из основа могао уживати у уметности и начин њезиног делања. За Толстоја, на против био је живот увек озбил>на и неисцрнна ствар, тако да је јошу почетку био његов интерес према уметности ништаван, кад се упореди са интересом према животном иитању и питању о срећи. За њега уметност није никад ни имала самосталне вредности, а у последњој својој иериодп држи он своЈ 'а иређашња дела за сувинш уметничка. Ои је пао у неку врсту хришћанског ооцијализма са свим личне и чудновате природе. Ако он уметности кадгод и придаЈ 'е значаја, он то онда зато чини, што је држи за орган правих животних назора, за силу највишега стила, која ће васпитати народ. Не могућно је одобрити назоре о облику, стилу па чак и елементу, што уметност и чине уметношћу. Не може се, међутим, сумњати, које је од ова два схватања згодније, да једну литературу створи, али која неће бити литература распадања по цветања, да ли оно, које литературу држи за орган идеја, или оно, које уметнички облик култивира само као облик. (СВРШИЋ.Е СЕ>

ГЕ.ПЕРТОАР НАРОДНОГ П030РИШТА

Недеља, 29. августа: Днезна представа: Крвна освета, драма у пет чинова, написао Виктор Диканж, превео с француског Душан Л. Ђокић. — Вечерња представа: Црвени Буђелар, позоришна игра у четири чина, с певањем, написао Фрања Чепреги, иревод с мађарског. Музика од Еркла. Уторник, 31. августа: На леи начин, шаљива игра у три чина, написао Милан Савић. ( Дрви иут) Четвртак, 2. септембра: Трилби, драма у чегири чина, написао Жорж де Моријер, иревео Н. Н. Субота, 4. Септембра: Госаођа с камелијама, драма у иет чинова, наиисао Адександар Дима Син, превео с Француског Душан Л. Ђокић. Недеља, 5. Септембра: Дневна представа: Чизмар и вамиир , позоришна игра у три чина, с иевањем, написао Сигети, прерадио Јован Ђорђевић. — Вечерња представа: Човек с гвозденом образином, драма у пет чинова, наиисали Фурније и Мајер, превео А. В. Поиовић.

Садржај : „Дилбер Есма и јабанџија и (песма). — „Свекрва и (наставак■■). — „Оабиљпе, Научне ствари" (наставак). — „Јеленин муж и (наставак). — „Зашто га гризе савест". „Лав Толстој•' — Реаертоар ЛароЈПог Позоришта и . Власнвк: Ст. М Весејино! вћ, •— Штампарија Свет. Биколвха Сб. Вен. Бр. 2. — уредник Јанко М. Веселиновиђ.