Zvezda

вр. 80

— Викторе Александрићу, рече најзад она, — то ције лено од вае, није лепо, Викторе Александрићу, Кога ми. — Шта није лено? — унита он намрштивши се, и пригнувши мало главу к њој. — Није леио, Викторе Александрићу. Да сте ми и једну добру реч рекли у име опроштаја, ма и једну речцу мени сиротици... — А шта да ти кажем? — Ја не знам; ви то боље знате, Викторе Александрићу Хоћете да отпутујете, а ни речце... Чиме сам то заслужила? — Еако си чудновата! А шта ја могу? — Ма и једну речцу... — Ето ти, једно те једно, рече он досадно и устаде. — Немојте се љутити, Викторе Александрићу, додаде брзо и једва уздржавајућн сузе. — Не љутим се, само си ти глупа... Шта хоћеш ? Могу ли те ја узети? могу ли? Па шта хоћеш? шта? (Он наже лице у напред, као да очекује одговор.) — Ја ништа... ништа нећу, одгов^ри онаи нлашљиво му пружи своје руке, које дрхтаху, — но само кад бисте и речцу у име онроштаја. . И сузе јој линуше потоком. — Тако и треба; дошла сн да се исплачеш, хладнокрвно рече Виктор, намичући још више гану на чело. — Ја ништа не тражим, — настави она, јецајући н иокривајући лице рукама, — н шта ми још остаје на свету, шта имам? шта ће бити са мном, јадницом? Удаће ме за недрага; ах, моја бедна главо !... — Певај, певај, полугласно рече Виктор, мењајући место. — А он ни речн да прослоки, нп речцу... ни „Акулина" бар да каже... Изненадни нотрес бола ие даде јој довршити — она паде на трлву и горко, горко заплака... Све јој је тело дрхтало; дуго скривени бол изли се најзад. Виктор застаде више ње, смагну плећима, окрену се и оде. Прође неколико тренутака... Опа се беше утајила, диже главу, скочи, обазре се и пљесну рукама; као да хтеде нотрчати за н.им али јој се ноге скратише и она паде на колена. Нисам могав више издржати п потрчим к њој; али тек што ме виде, као да јој нова снага придође, викнувши слабо, скочи и ншчезе у дрвећу, остивл,а : ући на земл.и разбацано цвеће. Постојах мало, нодигох китицу различка и изиђох из шуме у иоље. Сунце је ниско стајало на небу, зркци његови као да беху побледели и иостали хладнији; они нису сијали, већ су изгледали као каква водњикава светлост. Беше још иола часа до мрака и вечерња светлост поче лагано да се указује. Оштар ветар ишао ми је брзо на сусрет иреко жуте, сухе стрњике и развејавао свуда око мене по пугу и стазама ситно лишће; она страна шуме, уз коју се одмах поље пружало, тихо је шуморила и неЈасно сијала; на трави, на сламчицама, свуд у' около свет леле су и кретале се безбројне мреже иаучине. Ја застадох... Веше ми тужно; кроз вссели, скоро свежи осмех нрироде, која је већ почела венути, прокрада се тужни страх скоре зиме. Високо изнад мсне, тешко и оштро секући ваздух крилима, нролете оирезни гавран, спусти главу, иогледа на мсне доле, и гачући .ис.нрекидано ишчезе иза шуме;

велнко јато голубова нриу са гумна и начинивши изненадно прав стуб, расеја се но иољу — права сликајесени! Неко ирође иреко оголелог брега и кола јако затутњише.. Вратих се куЈ1и; али слика сироте Акулине, дуго ми није из иамети излазила, а различке њене, већ давно увеле, ја и сад чувам... в. Љ. 3.

КЊИ^ЕВНА ^РОНИКА Мисли о цркви, држави, вјери, народној просвјети, и т. д. В. П Побједоносцева. Превео „Из Московског Зборника" Архимандрит Н. Дучић. У Биограду 1809. Има књига које и не спадају у књижевност. Оне се јављају изненадно, необјашњиво, чудно, без књижевних разлога — као отровне гл.иве на буњишту. Бојим се да није исти случај и са овом „ведром", „ћа" за наше прилике подееном књигом, којом је Г. Архимандрит мислио да нас уиозна са најбољим производима руске књижевности и са једнокрвним народом руским. Јер шта мисли у тим мислима свемо^ши прокурор Синода у Русијп? Још 1896. године изашао је његов Моековски Зборник , то „знаменито дјело," како нас уверава Г. Дучић, који га на срнском издаје у августу 1893. „Внаменито дјело", да, одигта зиаменито, знамснито знамени тс)1пКу Херостратском, знаменито као катихнзис рускога десиотизма и азијатизма, покушај да се кнута и букагије философски оправдају, знаменито но заиреиашћењу које је иобудило код либералне и иросве]1ене Евроне, по гнушању код поштених и образованих Руса. И птта на ■ учи овај духом сувременик Ивана Грозног? Народ треба да остане у што већој тами и глупости, боље је за н.ега, бпће му душе спасене; народ мрзи школу, п има право, јер га оиа „саблазни светлуцањем нред очима слика таштине и празне славе"; модерне научне теорије су понижен.е човека и просте изминшотине дакле, доле са науком; кад кога обућа жул.и, он не треба да тражи номоћи од државе, јер је то — социјализам; демокрагизам је теорцја иовршних умова, што веће назадњашто већи ум; не треба веровати у науку и тековине културе, јер човек постаје роб — свога времена; нове идеје су васкршавање античкога иаганизма, против чега треба црква да са бори, и низ сличних дубина и ведрина. Чиме поткреил.ује своје мисли Јвај старац? Прво: вером. Из Хришћанства изводи све своје закључке, њиме нравда сваку могућу прљавштину. Овде није место, а још је мање потреба, да се претреса озбиљно питање о вери и одрицању вере. Може човек бити нсрелигиозан, а кпак да не буде агресиван и суров • рема вери. Вера, у онште, није нешто накаламљено, силом натурено, она је расла са човеком, оиа је била прва метаФизика п.егоиа, ирви кључ за разумевање природе, први вођ кроз»таму моралног и умног живота. Кроз векове, у црна и несрећна доба, она је водила људе, тешила их и давала смисао живота. Вера то је душевни живот прошлости, ирошлости из које смо изникли, из које смо извукли све што имамо. Она је опасна као Фанатизам, као угњетачка сила, као ништење слободне мисли; али као лична ствар, као ствар еавеети појединца, отд, 1тз само д1 није за н шадање него је и за ноштовање,