Zvezda

стр. 650

В В Е

з Д А

вр. 82

смешкати као у каквом заносу и прошапута: „Где сам ја?" Пера је ноново узе за руку и поведе а она је уза њ ишла и поводила се, као да је заиста у неком заносу и још никако не може к себи да дође. Једва једном уђоше сви троје у кола и одоше кући. У колима су обе, наизмевце, уздисале, а Тана је Перу гледала полуотвореним очима, као дајехтела да га иита шта ћу сад? а ои, као да је разумео то нитање, мигао је очима и смешкао се, као даје тим осмејком хтео да каже: како Бог да. II Свуд но кућн, куд год се жена макла. свуд је сусретала предмете, који су изазивали успомену на њезина мужа. И ако је од његове смрти нрошло већ четриаест дана, ииак она себи није могла да нредстави, да је он умро, да га више нема, да је она сада удовица и да је, у неку руку, слоб дпа жена, као што је некад била слободна девојка. Боже мој, што ти је смрт! Ето оиа се баш лепо сећа, кад јој је, тако рећи, јуче ]>екао, да неће тога лета ићи у бап.у, јер неће добити новаца од кога се надају, или кад је ономад тражио питу с месом, јер је страшно „мерак" на њу. И сад га наједаннут нема. Она је нре мишљала о њему. Сећала га се, кад ју је он испросио и кад је својим другарицама новерила, да јој ои изгледа страшно глуп и кад их је нитала, да ли свака жена мора имати деце. Удубљена у мис.ли, седела је читаве сате сама у соби и иремишљала о којечем. Пред очи јој је излазио Станко са оним огромним црвеним вратом, раздрљеним чупавим грудима и великим смеђим брцима који су му покривали уста. У ушима јој јо и одјекииао онај сурови, рапави глас и оно његово гласно бректање. Али опет га је волела, јер јој је чинио све ио вољи, а то, то свака жена воли. И тада јој наједном изиде Пера пред очи, са својим витким стасом, финим , наученим манирима жмиркавим очима и лепим, црним брцима на бледу, глатку лицу, и рушио јој све мисли, којејеоназаснивала у својој лепој глави. Час но нрешла би руком преко густе косе, као да је хтела од себе да одагна ове последње, наметљиве мисли.. . Већ у неколико махова се решавала, да отвори Станков писаћи сто и да иретура по његовим хартијама. Сад устаде и и .че га огварати Свака фијока била је иуна пунцата којекаквих хартија и она их пажљиво отварала, читала и онет савијала. У нрвој и другој фијоци биле су све неке д >садне, званичне хартије које су носиле жиг љегова надлештва. Каквих ту акта није било! Али она их није све чи тала, и ако се зачудила откуд та акта ту. Чим види нумеру, она осгавља на гомилу, јер, најзад, садржина њихова не може за њу имати никакве дражи, њој је било довољно да види само његов рукопис. Дође ред и на носледњу Фијоку. Тујетекнашла што јој је чинило задовољства, ту је на пла , довољно ствари, које су будиле успомену на њезина мужа. Ту је било њезиних писама, која му је иисала, кад је ј >ш била девојка, ту је нашла и свој

прамен косе па чак и неких иесама, које је Станко спевао, кад је. у своје време, мислио, да ће остати увек идеалиста, као што је мислио, да ће увек бигп мршав као штрк. Наједном наиђе на неки завежљај омотан крутом, белим хартнјом. Она с неком нобожношћу ноче развијати завежљај и из њега испадоше силна писма Она их грчевито дочеиа и укоченим ногледом заста на њима, јер јој се рукопис учинио нознат. Али није могла да се сети чиш је Тек кад је нрочитала име она се сетила. Зорка, Зо рица, 3 |>а, била су имена, која је налазила на писмима. Прочитав та имена или. боље рећи, иознав руконио, она је хтела да падне, као да је неко ударио нечим по главп али се доста храбро одржала, па меото да падне на под, што би било лепо и тра гично, она се благо иасмеја као Офелија у л> дилу. Она је, дакле, као што се види, била нрисебна и у најодлучнијим момептима, као оно стари гладијатори, који, и при последњем, смртноносном ударцу, назе како ће грацијозно пасги на несак, који се већ месп са њиховом крвљу... Дакле њезина рођака је нисала та нисма! И она се ноче тихо смејати, читајући писма, у којима је њезина рођака, можда са извештаченим осећајима, изливала читаву бујицу страсних речи. Тани је годило све ово, јер јој је тек тада било јасно како га је она волела. А он њу? И ои је њу волео, ка> што нежал муж воли своју жену. Али он је и другу волео? И она се ту мало замисли. У једној је руци држала ппсмо, које је нервозно гужвала, а у другој мараму, којом је, с времена на време, брисала чело, иа коме ниј.е било ни трага од зноја. Паједном се отворише врата и Зорка у1 ; е уиутра, Тана ка) да се т ме падала и као да је своју улогу добро научила, иотрча јој у загрљај, поче јецати ка > мал) дете и шапуташе: — И ти, и ти си... га волела...? Зорку је, у први мах, изненадило ово њезино понашање, али кад је видела иисмо и силне хартије око стола, она се сетила у чем је ствар, на и она ноче Тану грлити, јецајући при том као и она. Кад им се у загрљају било досадило, оне седоше на канабе и иочеше говорити о њему. Тана је причала о његовим врлинама, а Зорка ју је, с часа на час, допуњавала, да би само његова слика била што вернија. Оне су се у свему слагале, само не у једној ствари. Тана је доказивала, да је ожиљак по сред Ста шових груди од сабље, а Злрка је упорно доказивала, да такав ожиљак може бити само од бајонета. — Али он је мени рекао да је од сабље, рече Тана, лупајући ногом о под. — А мени је онет рекао да га је ударио неки бугарски редов, тврдила је Зорка. Најзад се сложшне, да је нокојник лагао, али му и то оиросгише, као и све си^ушае махне, јер су дошле до увереља: да нема савршенсгва на свету. Зор;га се диже, јер је морала да оде једној својој нријатељици неким веома важним послом. Она би, до душе, тај посао одложнла, јер пре четрдесет дана не треба никуд ићи, али природа самога по-