Zvezda

бр. 82

стр. 658

Нела баци књигу у котарицу и приђе столу, но Нилс ооема рукама обухвати лубуру" и смејући се ; рече: — Не, најпре погоди! Она, у забуни-' онази, да се под опрегачом у лубури вешто миче, но никако не могаше погодити шта је у јвој". — Б'е могу! промрмља сна гласом који дрхташе од ^Јбуђења, и на очи јој чак и сузе наиђоше: тако се бојала да јој се радост не иокаже узалудном. Да ли се они блш њој смеју? Нилс је погледа с осмехом. Он је доста уживао у њеној забуни и не хтеде јој више продужавати муке. За тим одреши врвцу и иред девојчицом отвори лубуру. Она, и прекЈ воље, пљесну рукама од усхићења и као замре пред лубуром. У њој је седело живо створење, један лик који јој неисказаним усхитом иснуни срце. Она је стајала склоггљених руку и гледала разрогаченим очима. Нигда она није замишљала да се може догодити нешто слично томе, да њој даду такву красоту. Нигда њена маштања нису оцртавала нешто толико лено. Та красна главица с кади®еном њушкицом! Па те велике, црне очи, исто као боровнице, но много веће и дивније!... Па к:.ко је славан реп! На мале уши с кићанкама на крају. Таквих ренова и. упшју немају чак ни најдеиши пси! И та дивота припада њој ! Она је, као но неком предосеКању, нагађала, да је то веверица. Но не онако макаква веверица већ њена, њена властита веверица. Она је имала чак и готово име за животињицу... — Жива! изусти она нежно. 0, Жива! Њена Жива! Како јој беху смешне шапице — баш као руке, са кривим, чворноватим прстићима као у врло старих људи! Нели се прохтело да се на глас весели и да ђипа од радости. Но, по навици, она оста мирна и само је сва румена од узбуђења, силније стезала склонљене руке и није скидала с веверице свој усхиКени поглед. — Шта, хоћеш ли је? упита Нилс. Она не беше у стању да му захвали и само је ногледала насмејано, опаљено лице тежака који се над њом наднео, но он је био задовољан тим одговором и задовољно се погледао са Кертом, која се смејала иза млечнога цедила. Загим Нилс ноглади девојчицу но глави и с тим се ствар сврши. Нела је имала Живу која је сад била њена, рођена, и нико јој је не могаше отети! Животињица беше превезана врвцом заједну ушицу лубурину и крстала се доста слободно, као пас на ланцу. Она се ни мало није нлгшила и понашала се као у својој кући. Погледала је на .људе не без безобразлука, подизала њушкицу и мрдала брчићима. За тим је, без икакве церемоније, обрнула публици леђа и почела тражити читав орах усред љусака које су се котр.љале ио дну лубуре; очевидно је Нилс ту метуо орах, села на сгражње шаиице и, разгледавши пажљиво орах са свих страна, поче нрогризивати на њему руницу. Док је она гризла Нилс је приповедао како је ухватио и мегнуо у лубуру. — Само јој је незгодно живети у лубури, рече Нилс, завршив нриноведање. — На тавану има једна скрхана Јсрлетка. Можеш је у њу преместити.

— Хвала! изусти Нела тихо. — Берта, присветли ми! Овога часа ићи ћемо по крлетку. — Берта узе ®ењер и драговољно нође за Нилсом. Пошто они изидоше, Нела се одунре лактовима у сто н наново ноче посматрати веверицу. Просто није могла да верује, да тај живи створ може бити њеном властитом својином. То је било много леише но ириче, јер у нричаманије било ничега стварног, аЖиву је она могла чак и опипати. И ако је она збиља њена, то је нико неће удавити... У сваком случају даве се мачићи а не и веверице. Но н.ој је требало да се увери, да све то није сан и, нровукавпш онрезно нрст, она иоглади Живу по глави баш између ушију, но Жива се не показа умил.ата. Она пусти некакво љутито роптање, уклони се нестрнљиво као да беше увређена том наклоношћу девојчице. Ствар је била у томе, што тек нгго је она извадила језгро из разбијена ориха н с насладом га иочела јести, када јој се приближио Нелии досадии прстић. Но она није узимала на ум. Њу је до усхићења довела нежносг Живине длаке.... Тако нежна... нежнија од кадиве... иа топла! А што, да ли да је поглади и по леђанцима? И она но други иут провуче руку, но животињица се оиет склони и наново пусти некакво роптање, некакво звиждање којим је, очевидно, хтела спречити излишне интимности. Како је мила и окретка! Баш је треба узети на руке и помиловати! Она то покуша и да учини но Жива се хитро окрете и уједе је за прст. И она збуњено отрже руку, сматрајући да је ту казну потиуно заслужила. Није било сумњедаје и у будућему друговању Жива намеравала водити прву реч. Требало је задовољити се разгледањем животињице. Међутим Жива беше нојела свој орах и иочела тражити дру ги, но не нађе ништа и тада, као с досадом, ногледа на нову газдарицу, која јој ништа не даваше. Затим, уверивши се да ораха више неће бити, стресе се целим телом тјко да љуске полетеше на све стране, сави се у малено клупче, нокри се репом све до самих ушију, на се сиреми за спавање. Нела није никога у своме веку иољубила, никога, сем мачића које су носили те давили. Но страшно јој се нрохтело да пољуби Живу. На жалост, није било наде да ће она то доиустити и због тога ју је Нела с толиком умиљатошћу гледала. Жива је спавала, слатко спавала... Могућно је било изгубити и сам разум : таксјеЖива могла да опчини и очара! * Ф * Сутра дан нрва мисао Нелина беше о Живи, која је, у гвоје време, била нренесена у крлетку. Скрхано место на њој било је нодвезано оном истом оирегачом, којом је била ловезана лубура. Сама „мати", — то не беше Пелина мати, јер девоЈчица није ни зазнала родитеља, већ мати домаћина, тутора, код којега девојчицу беху склонили, — донустила је да мете крлетку у угао одаје,